Нема Гадафија, али нема ни мира

 Од 2011. године, када је талас „арапског пролећа”, преплавио Либију, готово да нема лепих вести из ове афричко-медитеранске државе. После првог грађанског рата и обарања с власти Муамера ел Гадафија, Либија је утонула у насиље, беду и хаос. Земљу с много господара, две владе и два парламента је 2014. задесио потом нови велики талас насиља, који је проглашен за други грађански рат. Многобројне милиције боре се беспоштедно за власт, а жртве готово нико више ни не броји. Покушаји УН да се преговорима реши либијска криза досад су били неуспешни. Либија после Гадафија јесте земља насиља, а не мира.  

                                                           ***

Звучно најављена свечаност поводом склапања мира у Либији изродила се почетком октобра у комеморацију на Ист риверу. Након годину дана мукотрпних преговора са завађеним Либијцима, шест нацрта мировног предлога и три промашена рока, Бернардино Леон, специјални изасланик УН за Либију, признао је на Ист риверу да није успео да издејствује споразум ривалских влада у Бајди (у егзилу, на истоку земље) и Триполију.

Одмах затим Леон је најавио да се „у следећих неколико недеља” повлачи са функције специјалног изасланика УН за Либију. На Леоново место сместа је постављен искусни немачки дипломата Мартин Коблер (62), који је већ водио мировну мисију УН у ДР Конгу и представљао Светску организацију у Авганистану и Ираку. Свет није стигао ни да чује шта Коблер мисли о једином постојећем мировном плану међународне заједнице за Либију. Зато што је одлазећи изасланик УН у петак саопштио састав нове владе Либије без консултација са изабраним личностима или са ривалским владама.

„Дошао је час кад можемо да предложимо владу националног јединства. Земља је подељена, Исламска држава је окупирала велики део централне Либије и представља главну претњу Европи. Најтежи посао тек предстоји”, закључио је Леон у Мароку. Затим је изасланик УН у оставци прочитао састав нове владе, премијера и три потпредседника изабрана да представљају области Либије Фезан, Триполитанију и Киренаику.

Абдурахман Севали, бизнисмен из Мисурате, кога је Леон предложио за председника новог Државног савета Либије, у петак је експресно одбио понуђену функцију. По Леоновом избору, премијер нове владе Либије треба да буде Фаиз ел Сераџ, посланик међународно признатог парламента у Тобруку, мада тај политичар није био кандидат међународно признате владе ни за једно место у будућој организацији власти располућене земље.

Леон је саопштио да су детаљи последњем мировног предлога

(из августа) промењени, али тако да ни у најновијој верзији плана УН за Либију није прецизирано ко контролише будућу заједничку армију у земљи којом крстари преко 1.400 различитих паравојних милиција, од којих су многе на платном списку влада у Бајди и Триполију.

Леон је за крај одредио да ривалски центри моћи у Либији имају рок до 20. октобра да се изјасне о овом предлогу.

Политичари у Триполију и Тобруку нису чекали 20. октобар: већ у петак обе стране одбациле су Леонов последњи план. Ибрахим Алзагит, представник парламента у Тобруку, упозорио је да ће „предложена нова влада посејати нове поделе у Либији”, пренео је Би-Би-Си.

„Нисмо део предложене владе националног јединства, предлог нам ништа не значи, а нисмо ни били консултовани…” поручио је из Триполија Абдулсалам Биласхарир, посланик парламента у Триполију.

Да невоља за Либију буде већа, генерални секретар УН Бан Ки Мун позвао је у петак актере либијског политичког хаоса да „не проћердају ову прилику да земљу врате на стазу изградње у духу амбиција револуције из 2011. године”.

Загонетка је да ли ће и када два ривалска либијска парламента гласати о најновијем Леоновом предлогу и шта би сада био посао већ постављеног следећег УН изасланика за Либију.

Датум 20. октобра до јуче је у Либији имао статус „крајњег рока”.

Наиме, тог уторка требало је да истекне мандат међународно признатог парламента Либије који је прошлог лета, пред инвазијом исламиста,  био принуђен да се евакуише из Триполија у Тобрук – 1.100 километара на исток државе. Леоново везивање за 20. октобар имало је донедавно смисла. Наиме, уколико се ривали не договоре до 20. октобра, ниједна од активних политичких структура у тој земљи више не би имала легитимитет, па ни УН више не би имао законитог саговорника у Либији. У међувремену, парламент у Тобруку је самом себи прошле седмице „до даљег” продужио мандат и после 20. октобра.

Паралелно са овом политичком акробатиком, Исламска држава, ушанчена у Сирту на обали Средоземља, замало није прошле седмице заузела нафтну луку Сидер. Готово истовремено снаге генерала Калифе Хафтара, некадашњег сарадника Гадафија, потом и држављанина САД, а данас главног војсковође режима у Бајди, извршиле су нови копнено-ваздушни напад на четири предграђа Бенгазија. Делови Бенгазија су по Хафтару и данас легло џихадиста.

У том либијском метежу, ЕУ је ове седмице покренула фазу два војнопоморског плана „Софија” ( грчког порекла, та реч значи „мудрост”) против „мафије на мору”, у преводу кријумчара људи који пирогама шаљу стотине хиљада миграната са либијске обале пут Европе. Европљани ће до краја октобра распоредити девет ратних бродова Италије, Француске, Велике Британије, Шпаније, Немачке, Белгије и Словеније на 12 наутичких миља од обале Либије да – према најавама – пресрећу, застрашују и онеспособљавају кријумчаре и одузимају им бродове. Савет безбедности треба да се изјасни о новом плану ЕУ који у фази три предвиђа могућност искрцавања на територију Либије „ради потере за терористима”.

Иначе, Либија је земља са највећим доказаним резервама високо квалитетне нафте у Африци (48 милијарди барела). Пре „арапског пролећа” Либија је производила 1,6 милиона барела нафте дневно. Данас пумпа једва петину од тога.

Тања Вујић

----------------------------------

Не зна се ко на кога пуца

Сводећи биланс „арапског пролећа“ у Либији, угледни француски часопис „Монд дипломатик“ пише: „Сетимо се кратко септембра 2011. године. Тадашњи британски премијер Дејвид Камерон и фрaнцуски председник Никола Саркози су у блиц-посети Либији славили успех НАТО мисије и пораз Гадафијевог режима. Од становника Бенгазија тражили су да покажу нову храброст, храброст за опроштај и помирење.“

Четири године касније, закључује француски часопис, ситуација је драматично другачија. Постоји само једна реч која описује данашње стање у Либији – хаос.

У земљи владају насиље и безакоње, два парламента се свађају око тога ко ће држати кормило власти, десетине хиљада наоружаних људи тумарају по земљи дајући себи право да одлучују о људским животима и кроје неку своју правду. Западњаци (Американци, Французи, Британци, Шпанци и Италијани) који су онако храбро бацали бомбе по Либији и јурили Гадафија сада окрећу главу: њих интересују само нафта и гас.

О Либији колико-толико брину још само УН. Покушаји Светске организације да успостави трајни мир у овој афричкој држави смештеној на обалама Средоземног мора досад нису доносили опипљивији резултат – у Либији се и даље масовно гине.

А руку на срце, пут до националног помирења није једноставан: у земљи постоји више од 200 племена, разне армије и милиције, многобројни кланови, банде кријумчара... Ево кратког прегледа најважнијих војних група које делују на просторима Либије.

Регуларна либијска армија је после грађанског рата 2011. реорганизована и рачуна се да има око 35.000 људи. Овај број је знатно већи ако се придодају њени припадници који су чланови милиција оданих влади у Тобруку.

Либијска национална армија основана је у мају 2014. године и њен командант је бивши либијски генерал Калифа Хафтер. Генерал за себе каже да је ратник који ће да „очисти“ Либију од исламских групација. Процена је да има подршку Алжира, Саудијске Арабије, Египта и Уједињених Арапских Емирата.

Паравојна специјална јединица Ал Саика има око пет хиљада бораца. Оперише на истоку земље, пре свега око великог града Бенгазија.

Револуционарна бригада из Ал Синтанија добила је име по граду на северозападу земље, око 160 километара од Триполија. Процењује се да има више од 20.000 бораца, а постала је позната у свету после хватања Гадафијевог сина Саифа. Формално и ова милиција прихвата као команданта генерала Хафтера.

Бригада Мисрата је формација блиска Муслиманској браћи која ужива подршку Катара. Процењује се да има 10.000 до 12.000 бораца, иако неки извори наводе да заправо има чак 40.000 припадника. У време грађанског рата 2011. имала је једну од кључних улога у освајају Гадафијеве резиденције у Баб ел Азизу. Велики су противници генерала Хафтера.

Либијски одбрамбени штит је једна од најмоћнијих милиција у земљи. Имају више од 12.000 бораца за које се каже да су најбоље обучени и наоружани припадници милиција у Либији. Ова милиција је у августу, уз помоћ Мисрата бригаде, нанела велики пораз трупама генерала Хафтера и освојила међународни аеродром у Триполију.

Ансар ал Шарија је огранак Ал Каиде у Либији. Њен циљ је формирање исламске „божје државе“. Извела је 2012. године напад на амерички конзулат у Бенгазију када је убијен амбасадор САД Кристофер Стивенс. Процењује се да има око пет хиљада бораца који имају војно искуство из Авганистана.

Мученици 17. фебруара важе за најјачу војну структуру у источној Либији. Имају до 12.000 бораца.

Исламска држава је, такође стигла до Либије. Не зна се тачан број џихадиста али су они већ успели да „откину“ једно мање парче државне територије које држе под својом контролом.

У Либији делују и друге милиције као што су: Чувари извора нафте, Бригада Омар ел Моктар или Оперативни центар револуционара у Либији, али се о њиховој снази и утицају мало зна.

Ж. Ракић