Ко је опозицији киднаповао теме

 „Телеком Србија”, чији је посао да повезује људе, на чудан начин је недавно спојио „Патриотски блок” (ДСС–Двери) и Сашу Радуловића. Да се и око других ствари слажу барем приближно, ове две политичке опције могле би да склопе и коалицију. Ако ништа друго, могли би да придруже спискове с потписницима својих петиција против приватизације „Телекома” које су, независно један од другог, покренули „Патриотски блок” и Покрет „Доста је било” (ДЈБ).

Мотиви са којима су кренули у ову акцију су, додуше, различити: десница продају „Телекома” види као погубну по економску сувереност Србије, а ДЈБ, који се залаже за докапитализацију уместо приватизације, као настојање да се „подмире апетити све бројнијих партијских кадрова”.

Било да свој став тумаче патриотским или (анти)партократским разлозима, чињеница је да су се ДСС и Двери, односно ДЈБ – преклопили у истој теми. Да ли је разлог за то мањак тема којима би опозиција могла да анимира бираче у предстојећој кампањи? И, шире гледано, да ли ће опозиција уопште имати аутентичне теме за наредне изборе – посебно она „грађанска”, којој је, како примећује новинар Теофил Панчић, актуелна власт „киднаповала” проевропску реторику?

И „Патриотски блок” и ДЈБ у случају „Телеком”, према мишљењу Владимира Милутиновића, уредника портала „двоглед.рс”, иду на једноставне негативне сентименте – први према Западу, а други према власти, за коју наш саговорник каже да „воли нетранспарентне послове који се директно договарају”. Слично мисли и Бојан Клачар из Цесида, који каже да у вези с овим питањем ДСС и Двери више играју на карту патриотске логике и јачања домаће привреде, док Радуловићев покрет критикује одсуство транспарентности у српској приватизационој магли.

Није, међутим, „Телеком” једини случај подударања тема унутар различитих опозиционих партија. „Београд на води” је, чини се, у вези с тим најупечатљивији, посебно унутар „грађанске опозиције”. Негативан став о том пројекту нису испољили само Тадићева Социјалдемократска странка и Либерално-демократска партија (мада о њему нису ни позитивно говориле).

Будући да „грађанска опозиција” има исти став према евроинтеграцијама и избегличкој кризи као и власт, чини се да је остала ускраћена за те две крупне теме. Зато је принуђена да критикује неке појединачне потезе владе. С друге стране, како каже Клачар, десничарска опозиција је наизглед у бољој ситуацији јер има шири спектар тема, али и мању циљну групу.

„Десница може да заговара конзервативнију политику ка ЕУ или отворени излазак Србије из те приче. Али, с таквом реториком они не могу да прикупе више од 20 одсто гласова јер се остатак грађана или залаже за евроинтеграције, или је неодлучан, али је у сваком случају опредељен за европске вредности”, истиче Клачар.

Због суженог тематског оквира, додаје он, све странке опозиције принуђене су да траже „мале нише”, односно најпроблематичније потезе власти на које ће усмерити своју критику. Тако ДСС оспорава Бриселски споразум, а Српска народна партија критикује политику владе према избеглицама и не одустаје од залагања за јачање односа с Русијом.

Када је реч о Српској радикалној странци, чини се да од њиховог прошлогодишњег слогана „И Косово и Русија” није остало ни једно ни друго, јер су се, према Клачаревим речима, готово искључиво усредсредили на критику Томислава Николића, али и лидера и партија које Шешељ повезује с бившим ДОС-ом. ДС и Нова странка, као и ДЈБ, вероватно ће, оцењује он, критиковати ставке попут „Београда на води”, уговора с „Етихадом” и распродаје пољопривредног земљишта.

„Мислим да ће СДС и ЛДП, који нису толико оштри према владајућој коалицији, више ићи на причу о социјали и побољшању социоекономског положаја. Али ни једни ни други неће бити у тако великом конфликту с влашћу као, на пример, ДС”, каже Клачар.

Милутиновић, пак, сматра да опозицији у трагању за темама, „и поред скоро тоталне контроле медија, више штети властита ауторитарност него власт”.

„Није тачно да су тему Европе киднаповале странке на власти. Зар је Европа овај последњи изразити волунтаризам власти где се најављују избори без икаквог видљивог разлога, где се грађани и опозиција морално дисквалификују као „лопови” и „преваранти”, где се канали с националном фреквенцијом из пристојности морају брисати с менија ТВ”, пита се Милутиновић и додаје да то сигурно није Европа на коју се мислило у било каквом „европском” програму.

Будући да, како каже, имамо нетранспарентну власт, опозиција би требало најпре да појача властите способности за истинито и отворено мишљење. А онда ће, уверен је, бити лако доћи до предизборних тема.