Ko je opoziciji kidnapovao teme

 „Telekom Srbija”, čiji je posao da povezuje ljude, na čudan način je nedavno spojio „Patriotski blok” (DSS–Dveri) i Sašu Radulovića. Da se i oko drugih stvari slažu barem približno, ove dve političke opcije mogle bi da sklope i koaliciju. Ako ništa drugo, mogli bi da pridruže spiskove s potpisnicima svojih peticija protiv privatizacije „Telekoma” koje su, nezavisno jedan od drugog, pokrenuli „Patriotski blok” i Pokret „Dosta je bilo” (DJB).

Motivi sa kojima su krenuli u ovu akciju su, doduše, različiti: desnica prodaju „Telekoma” vidi kao pogubnu po ekonomsku suverenost Srbije, a DJB, koji se zalaže za dokapitalizaciju umesto privatizacije, kao nastojanje da se „podmire apetiti sve brojnijih partijskih kadrova”.

Bilo da svoj stav tumače patriotskim ili (anti)partokratskim razlozima, činjenica je da su se DSS i Dveri, odnosno DJB – preklopili u istoj temi. Da li je razlog za to manjak tema kojima bi opozicija mogla da animira birače u predstojećoj kampanji? I, šire gledano, da li će opozicija uopšte imati autentične teme za naredne izbore – posebno ona „građanska”, kojoj je, kako primećuje novinar Teofil Pančić, aktuelna vlast „kidnapovala” proevropsku retoriku?

I „Patriotski blok” i DJB u slučaju „Telekom”, prema mišljenju Vladimira Milutinovića, urednika portala „dvogled.rs”, idu na jednostavne negativne sentimente – prvi prema Zapadu, a drugi prema vlasti, za koju naš sagovornik kaže da „voli netransparentne poslove koji se direktno dogovaraju”. Slično misli i Bojan Klačar iz Cesida, koji kaže da u vezi s ovim pitanjem DSS i Dveri više igraju na kartu patriotske logike i jačanja domaće privrede, dok Radulovićev pokret kritikuje odsustvo transparentnosti u srpskoj privatizacionoj magli.

Nije, međutim, „Telekom” jedini slučaj podudaranja tema unutar različitih opozicionih partija. „Beograd na vodi” je, čini se, u vezi s tim najupečatljiviji, posebno unutar „građanske opozicije”. Negativan stav o tom projektu nisu ispoljili samo Tadićeva Socijaldemokratska stranka i Liberalno-demokratska partija (mada o njemu nisu ni pozitivno govorile).

Budući da „građanska opozicija” ima isti stav prema evrointegracijama i izbegličkoj krizi kao i vlast, čini se da je ostala uskraćena za te dve krupne teme. Zato je prinuđena da kritikuje neke pojedinačne poteze vlade. S druge strane, kako kaže Klačar, desničarska opozicija je naizgled u boljoj situaciji jer ima širi spektar tema, ali i manju ciljnu grupu.

„Desnica može da zagovara konzervativniju politiku ka EU ili otvoreni izlazak Srbije iz te priče. Ali, s takvom retorikom oni ne mogu da prikupe više od 20 odsto glasova jer se ostatak građana ili zalaže za evrointegracije, ili je neodlučan, ali je u svakom slučaju opredeljen za evropske vrednosti”, ističe Klačar.

Zbog suženog tematskog okvira, dodaje on, sve stranke opozicije prinuđene su da traže „male niše”, odnosno najproblematičnije poteze vlasti na koje će usmeriti svoju kritiku. Tako DSS osporava Briselski sporazum, a Srpska narodna partija kritikuje politiku vlade prema izbeglicama i ne odustaje od zalaganja za jačanje odnosa s Rusijom.

Kada je reč o Srpskoj radikalnoj stranci, čini se da od njihovog prošlogodišnjeg slogana „I Kosovo i Rusija” nije ostalo ni jedno ni drugo, jer su se, prema Klačarevim rečima, gotovo isključivo usredsredili na kritiku Tomislava Nikolića, ali i lidera i partija koje Šešelj povezuje s bivšim DOS-om. DS i Nova stranka, kao i DJB, verovatno će, ocenjuje on, kritikovati stavke poput „Beograda na vodi”, ugovora s „Etihadom” i rasprodaje poljoprivrednog zemljišta.

„Mislim da će SDS i LDP, koji nisu toliko oštri prema vladajućoj koaliciji, više ići na priču o socijali i poboljšanju socioekonomskog položaja. Ali ni jedni ni drugi neće biti u tako velikom konfliktu s vlašću kao, na primer, DS”, kaže Klačar.

Milutinović, pak, smatra da opoziciji u traganju za temama, „i pored skoro totalne kontrole medija, više šteti vlastita autoritarnost nego vlast”.

„Nije tačno da su temu Evrope kidnapovale stranke na vlasti. Zar je Evropa ovaj poslednji izraziti voluntarizam vlasti gde se najavljuju izbori bez ikakvog vidljivog razloga, gde se građani i opozicija moralno diskvalifikuju kao „lopovi” i „prevaranti”, gde se kanali s nacionalnom frekvencijom iz pristojnosti moraju brisati s menija TV”, pita se Milutinović i dodaje da to sigurno nije Evropa na koju se mislilo u bilo kakvom „evropskom” programu.

Budući da, kako kaže, imamo netransparentnu vlast, opozicija bi trebalo najpre da pojača vlastite sposobnosti za istinito i otvoreno mišljenje. A onda će, uveren je, biti lako doći do predizbornih tema.