Врућ кромпир за европске руке

Отац му је говорио: „Кућни праг је највећа планина”, а његова кућа, његов завичај је на Косову и Метохији. Радослав Зеленовић, директор Југословенске кинотеке од 1992. године до данас, рођен је у Косовској Митровици. Основну школу је завршио у Косову Пољу, средњу у Пећи и Приштини. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду.

О Косову, заправо о личним искуствима, догађајима који су обележили његов живот у сада самопрокламованој и од неких земаља признатој држави, о узроцима свега што нам се дешава, говори, како сам каже, први пут у животу, за „Политику”.

– Отимање Косова није губитак само територије, пусте земље. То је губитак нашег духовног идентитета. Опхрвани невољом која нас је снашла, нисмо могли ни стигли да питамо и чујемо шта ће бити с Грачаницом, Дечанима, Пећком патријаршијом... За мене та света места нису зграде, безначајни камен на камену. То су места мојих екскурзија, најлепших сећања. То су моја прва ђачка радовања. Тамо сам пријатеље имао, тамо сам пријатеље стицао.

Како се осећате после 17. фебруара?

Тешко ми је да каналишем осећања. Од тог дана, чини ми се да сам депресиван, клонуо. Кад смо губили часове у гимназији, одлазио сам у порту Пећке патријаршије и тамо учио. Учи ли неки дечак данас тамо као ја некада? У Приштини сам наставио школовање и завршио средњу школу. „Иво Лола Рибар” био је њен тадашњи назив, не знам чије име данас носи. Моја гимназија имала је три српска, три албанска и једно турско одељење. Колико српских одељења има данас та школа заборављеног имена?

Због чега смо сад тако далеко од свега што смо некада имали?

Нема места изненађењу због судбине која се сручила на Србију и Косово. Овакав епилог могао се наслутити много раније. На 14. пленуму ЦК СК Србије 1968. године, Добрица Ћосић је први пут отворено говорио о тешком положају Срба на Косову и Метохији. До тада се могло чути само о невољама Албанаца, улози Ранковића и Удбе.

Каква су била реаговања на Ћосићеву изјаву у тадашњој покрајини СФРЈ?

Његове речи одјекнуле су као атомска бомба. Одговорено је бројним партијским састанцима, негирањем, позивањем на братство и јединство. Те године су у Приштини избиле демонстрације чији сам био сведок. Необичан призор, до тада невиђен. Гомила младих људи са сликама Енвера Хоџе у рукама и повицима „Косово република” на уснама. Рушили су све пред собом. Недуго после ових, избиле су сличне демонстрације у Македонији. Занима ме хоће ли се и у овом случају историја поновити.

То је почетак одвајања Косова од Србије?

Могуће. Ипак, верујем да је распад Југославије почео 1981. године, непосредно после Титове смрти. Занимљиво је и да је Броз рушилачке демонстрације у Приштини из 1968. године назвао „незадовољством шачице заведених омладинаца”. Југославија, за мене очекивано, почиње да бледи и нестаје после његове смрти. Не треба заборавити да је конак Пећке патријаршије запаљен 1981. године. Лоше ствари дешавале су се Србима и између 1968. и 1981. године.

Какве?

Мој отац, железничар, отишао је 1971. године у пензију, са само 49 лета претурених преко главе. Последњег дана на послу добио је депешу, врсту телеграфског писма којим су комуницирали железничари, на албанском језику. Тај језик није говорио нити разумео и несрећа је за длаку избегнута, јер није знао одакле и кад долази воз. Мајка је 1974. и 1975. године имала невоља на послу, јер није знала двојезичну администрацију. У породици ни отац ни мајка нису говорили о томе. Ваљда су желели мене да заштите. Страх међу Србима је постојао и осећао сам га.

Срби су имали проблема, да ли је и српска власт притискала Албанце?

О томе се на Косову мало говорило. Тешко ћете пронаћи било какав писани документ или новински извештај из тог доба који говори или о насиљу над Србима, или о оном над албанским становништвом. Цитирао бих део текста објављеног у америчком „Њујорк тајмсу” 1982. године: „Албанци малтретирају српски живаљ на Косову који се пакује и одлази из области. Албански националисти претпостављају два ступња до постизања свог циља: успостављање етнички чисте ’Албанске републике’, која би се ујединила са Албанијом. Тако би настала ’Велика Албанија’. Само у последњих десет година око 57.000 Срба побегло је са Космета.”

Данас је Косово фактички одвојено од Србије, шта нам је чинити?

Можда би нам помогао некакав савремени Арчибалд Рајс. Човек, Западњак, који би нас заступао руковођен истином и израженим осећајем правичности. Озбиљан корак у новом поглављу борбе за Косово је и одличан говор председника Бориса Тадића у Савету безбедности. Човек сам филма и камере су моје очи. Обратио сам пажњу на изглед учесника те седнице. Камере не лажу, а оне кажу да се Тадић држао одлучно, поносно, заправо веома добро. Имам дилему кад је реч о представницима земаља које су признале Косово. Не знам да ли су они нашег председника савршено разумели, али су имали наредбу да га не чују, или су га савршено чули, али су имали наредбу да га не разумеју.

Могли бисмо да променимо начин борбе за Косово?

У последње време, српски челници су се много трудили, користили добре аргументе. Не могу да се не сетим краљевића Томислава Карађорђевића који ми је био пријатељ. Једном приликом упитао сам га: „Височанство, дуго сте били у иностранству и много тога видели. Какав смо ми Срби народ?” Понудио је уобичајене и добре епитете као одговор. Прекинуо сам га и рекао: „Да, али које су наше мане?” Одговорио је: „Срби почну да решавају проблем тек кад постане нерешив”.

Решење косовског проблема свакако није зависило само од нас?

Наравно, ово је проблем, јер се много силе прикупило да га реши класичном отимачином. Наш народ каже да сила Бога не моли, али се каже и „отето – проклето”. Кад је почело бомбардовање Србије, Тео Ангелопулос, познати грчки редитељ, упозорио је: „Историја Европе ће од сада бити писана с додацима многих других ’Не’ речених овом особеном фашизму који гласи ’Силни су увек у праву’.”

Да ли сте после бомбардовања и повлачења Срба са Косова 1999. године били у завичају?

До те године сам редовно одлазио на Косово. Био сам у Косову Пољу уочи 1. јануара 1999. године. Сад редовно идем у Зупче. Тамо сам био 19. марта 2004. године, после погрома Срба. Ту живе моји кумови, породица Касаловић која је помогла мајци, баби и ујацима 1942. године. Они су тада, након што су Албанци убили мог деду, бежали ка северу где су их примили Касаловићи. С кумовима сам у свакодневном контакту телефоном.

Каква је атмосфера међу Србима на Космету?

За разлику од нас, они су навикли на тешку стварност у којој живе. Ништа се у пракси за њих није променило. Можда само постоји неизвесност, нејасна слика о будућности. Неизвесност је, додуше, понекад гора од сваке извесности. Гледао сам недавно прилог о десетогодишњем дечаку и његовој мајци у једном од српских косовских села. Школарац тимари коња у некаквој штали, не хаје превише за камере. Новинар га забринуто пита да ли се плаши, а он смирено одговара: „Тај сам страх претрн’о”.

Помаже ли тим људима рушење страних амбасада у Београду?

Противим се насилничког и хулиганског демонстрирања и не видим како би то могло помоћи Србима на Космету. То је варварство које је само себи циљ и које чак може да отежа положај Србије и Срба. Потребни су нам мирни протести, попут оних из 1996. и 1997. године. С друге стране, вређа ме цинизам Европе и Сједињених Држава који се „рекламирају” као наши пријатељи, а узимају нам оно за шта нас историја и корени нераскидиво везују. Могуће је уништити много тога, али не и сећање. Свако од нас мора да учини оно што може да се Косово врати у Србију.

То би требало да буде једина одредница српске политике?

За сада да.

Да ли би Србија могла да ојача своју позицију, кад је реч о Косову, настављајући путем евроатлантских интеграција или их треба замрзнути?

Све и да хоћете, не можете сад да наставите евроинтеграције. Амбасадори из многих земаља су повучени, а дипломатски односи сведени на минимум. Наравно, једног дана ћемо бити део Европе, јер ту припадамо. Србија је део велике европске културе.

Каква је судбина Косова?

Бити самосталан, то је за Албанце веома лепа ствар. Али моћи и умети бити самосталан, то је веома тешко. Видећемо уосталом, Европа је добила врућ кромпир у руке.

Борко Павићевић

-----------------------------------------------------

Биографија

Радослав Зеленовић, директор је Југословенске кинотеке од 1992. године. Рођен је 20. јануара 1948. године у Косовској Митровици. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Од 1968. се бави аматерским филмом у Филмском клубу Дома омладине Београда. Од 1971. до 1979. био је уредник филмског програма Дома омладине, а од 1979. до 1992. уредник филмског програма Телевизије Београд. Један је од оснивача и уредника Трећег канала Телевизије Београд, а главни и одговорни уредник и оснивач часописа „YУ видео”. Директор је Филмског фестивала на Палићу, дугогодишњи члан Савета и селектор Феста и Фестивала у Сопоту. Говори руски језик.