Вртешка покретних бугарских слика

Варна – Још међу бугарским историчарима траје „сукоб” око питања да ли је Васил Гендов свој први играни филм „Бугарин је галантан” приказао 1910. или 1915. године, која се и званично сматра годином зачетка кинематографије у Бугарској. Много је и других контроверзи везаних за име и стваралаштво овог пионира бугарских покретних слика – творца и првог играног и првог звучног бугарског филма, а оне су углавном производ бирократије и људске подлости. О свему томе сведочи дугометражни документарни филм „Васил Гендов – Мит и реалност” сценаристе Александра Грозева и редитеља Илије Костова.

Управо je овим филмом, 6. октобра у Варни, свечано започео 33. Национални филмски фестивал „Златна ружа” који у целости протиче у знаку јубилеја – 100 година бугарског филма. Још у јануару бугарска Национална банка пустила je у промет сребрни новчић од десет лева са угравираним медаљоном са знаком века постојања бугарског филма. У знаку јубилеја протекао је и мартовски фестивал у Софији, а слављу се прикључује и популарни национални фестивал у Варни, са својим ретроспективама и подсећањем на сву комплексност личности Васила Гендова који је поставио и темеље садашње Националне кинотеке Бугарске и Савеза бугарских филмских стваралаца.

Међу 48 дугометражних и краткометражних играних филмова (производња 2015) који се приказују у Варни, највише је дебитантских. Чак четири од 12 колико их се такмичи за „Златну ружу” у категорији целовечерњег филма које вреднује жири на челу са редитељем Стефаном Командаревим. Његов филм „Пресуда”, у којем главну улогу поново игра наш глумац Мики Манојловић (играо је и у Командаревљевом филму „Свет је велики и спасење вреба иза угла”), званични је овогодишњи бугарски кандидат за Оскара.

Фестивал у Варни не занемарује ни индустријске аспекте бугарског филма, па су због тога организовани округли столови на тему стратегија развоја локалне филмске продукције, дигитализације националног филмског наслеђа, копродукцијског ангажмана и могућности подршке бугарском филму од стране филмских студија „Бојана филма”, који привлаче и највеће продукције Холивуда... Ови разговори привукли су огроман број бугарских филмских стваралаца, у Варни нема кога нема од значајнијих редитељских, сценаристичких, продуцентских и глумачких имена. Ту је и стари српски знанац Добромир Чочов, у чијем су се долби-тонском студију довршавали многи наши филмови. Од „Зоне Занфирове” и „Пљачке Трећег рајха” Здравка Шотре до најновијег филма Мирослава Момчиловића „Смрдљива бајка”, са Жарком Лаушевићем у главној улози, чија се премијера тек очекује...

Слављеничку и радну атмосферу међу бугарским ствараоцима у Варни покварио је изнебуха објављени интервју дојучерашњег директора Националног филмског фонда Павела Васева (од скора је на новој функцији у Москви), који „основано тврди да НФЦ губи паре, да у Бугарској важи формула 'требало би да се обогатим још док снимам филм' и да нико не пита како се и на шта троши државна помоћ”. Павел Васев у својој исповести медијима иде толико далеко да чак тврди да се „од сваког новог бугарског филма украде по 500.000 лева (око 256.000 евра)” и да то иде на душу бугарским продуцентима. Међу њима је јуче владао мук...

Живо је у главној фестивалској дворани у којој је већ виђено неколико врло добрих нових бугарских филмова. Међу њима је и дебитантски филм „Жеђ” Светле Цоцоркове, фасцинантно естетско достигнуће (мајсторска фотографија Веселина Христова) са минималистичком причом за пет ликова и драмом која сведочи о суши људске душе и жеђи за љубављу...

Међу најјачим конкурентима је и црно-бели филм „Губитници” сценаристе, глумца и редитеља Ивајла Христова, победничког филма овогодишњег Московског фестивала. У фокусу овог дирљивог филма о одрастању је четворо тинејџера узбуђених због предстојећег концерта чувеног рок бенда. Овај догађај у једном једином дану потреса град, рађају се нове љубави, догађају разочарења и граде компликовани односи. Све је у функцији сликања контраста између мирног провинцијског града у којем не цветају руже већ сломљени снови и бучне слободе рокенрола. Христов твори разиграни филм у који је увео младе, нове бугарске глумце пуне енергије и наговештаја својих будућих успешних каријера...

Међу филмовима који могу запасти за око и члановима жирија, без сумње је и „Док је Аја спавала” сценаристе и редитеља Цветодара Маркова. Реч је о нискобуџетном филму, снимљеном у позоришту у којем Марков и иначе режира, са врсним позоришним глумцима који су чланови његове трупе. Током једне уобичајене позоришне ноћи и готово рутинске изведбе Шекспировог „Краља Лира” са Асеном у насловној улози, догодиће се издаја и глумчев слом. Он који је глумачки стуб позоришта изгубиће улогу у „Ујка Вањи” зато што директор позоришта сматра да је за то боље ангажовати звезду популарне телевизијске сапунице. Руше се снови и илузије, раскринкава цео позоришни ансамбл, док глумчева ћеркица Аја слатко спава у позоришној контролној соби сањајући Шекспирове витезове. Дирљив и узбудљив филм...

Награде „Златне руже” биће додељене вечерас. После церемоније затварања биће приказани најбољи кратки и најбољи дугометражни бугарски филм.

Нови бугарски хит

Бивша вишеструка национална победница у спортском плесу Лина Николова (изврсна Јана Маринова), пријављује се као наставник књижевности у елитној средњој школи где бива окружена неповерљивим и старомодним колегама и самовољним и бучним ученицима. Својом искреношћу, борбеношћу и иновативним приступима настави, Лина побеђује али је пред њом нова дилема – да постане инструктор плеса или да остане предавач у школи...

Кадар из филма „Разред 11а” Михаеле Комитове (Фото Михаела Комитова)

Ово је сиже дебитантског филма „Разред 11а” Михаеле Комитове, који има све потенцијале да постане прави биоскопски хит. Иако не нарочито оригиналне приче (мешавина филмова попут „Учитељу с љубављу” и „Прљави плес”), филм Комитове плени енергијом, неким финим достојанством, добром глумом, ритмом и плесом. Препоручујем га нашим дистрибутерима. Било би добро да се овај бугарски филм прикаже и српским биоскопима.