Вирус прислушкивања

 Сва је прилика да пошаст прислушкивања поприма и на овим просторима епидемијске размере. Вирус је прво примећен у биографији македонског премијера Николе Груевског. Затим је напао позицију премијерке Републике Српске Жељке Цвијановић, циљајући на Додика. Увукао се и у, иначе здраво, ткиво хрватско-словеначких односа када је реч о имовини и граници на мору. Најзад, исти вирус стигао је у Србију, заразивши посебном врстом параноје Демократску странку Бојана Пајтића, која и овако није била у богзна каквом добром здравственом стању.

Прислушкивање у политици изазива код грађана лаку језу још од времена „Вотергејта”. Мени лично афера „Вотергејт” никада није била убедљива и није ме нарочито импресионирала. Мене је ту посебно интересовао сам пропагандни метод, заједнички свим сличним аферама. Он се, укратко, заснива на томе да се политичким супарницима припише мноштво смртних грехова како би се „пристојни” грађани натерали на морално повраћање. А што би их, затим, навело да, пресуђујући без расуђивања, свесрдно подрже смену, „оставку” или неки други вид елиминације актуелних политичких представника у чијем избору су, могуће, и сами учествовали.

Некадашње социјалистичко друштво имало је, такође, своје афере прислушивања. И тада се позивало на „комунистички морал” када је требало да они који су изгубили наклоност вође изгубе и подршку народа.

Актуелна Пајтићева афера прислушкивања потврђује запажање да оно што се у историји одиграло као драма може да се понови само као фарса. У случају транзиционог прислушкивања председника ДС Пајтића ствар је једноставна: иза свега крију се нечији политички и, обавезно, приватни материјални интереси којима на путу стоји владајућа гарнитура. Главни протагониста је, наравно, демократа Пајтић, који има прешну потребу да, по сваку цену, остане на челу војвођанске власти и да своју онемоћалу странку подигне из пепела. Ту је, затим, некадашња гувернерка а садашња потпредседница републичке владе Кори Удовички, која је с Пајтићем – када је реч о истинољубивости и регуларности свог избора – чврсто повезана бодрумском везом. Иза свега помаља се и америчка веза, тј. амерички капитал, а у лику сестре и зета дотичне који би да саде био-обновљиве ветрењаче по Пајтићевој Војводини. И да за обе стране извлаче профит претварајући наше домаће (бесплатне) ветрове у еколошку струју коју би нам продавали по ценама далеко вишим од садашњих, које ни сада не можемо да платимо.

Заплет заправо почиње тиме што широј јавности непознато и небитно лице на неком НН порталу објављује немуште транскрипте у чију веродостојност нико не верује. Ипак, оптужба за прислушкивање подиже велику прашину, која се, ко зна којим ветровима, преноси са маргина таблоидног портала на насловне стране водећих српских медија. Подижу се на ноге влада, полиција, заштитници свега и свачега, страни амбасадори, невладине организације. Још није позвано специјално тужилаштво за организовани криминал, али је ангажован полиграф, у својству сведока сарадника. Тако смо у стварности доживели све оно што смо мислили да ћемо избећи прескакањем Пинкових канала.

Расветљавању ове мистерије прислушкивања нимало нису допринели Вулинови и Дачићеви захтеви да се министарка Удовички смени; будући да је већ познато да они не желе само да је избаце из владе него и кроз прозор. Од веће користи у овом смислу није био ни премијеров тајанствени разговор са дотичном – коју је ипак „сачувао”. Али нисмо имали прилику да сазнамо којим, а пре свега чијим, аргументима га је убедила. Јавности је остало непознато и да ли је уопште нудила оставку пошто је на конференцији за штампу изјавила да у том погледу „ништа није црно-бело” (!?). Просто да човек пожели, у интересу свих грађана, да их је неко у том тренутку прислушкивао.

Зато смо, међутим, на ударним странама домаћих медија уредно могли да пратимо изјаве једног сасвим приватног лица, бивше директорке „Континентал винд партнерса”, а сада тек министаркине сестре и нечије жене. Њено мишљење о било чему требало би грађане да занима колико и мишљење Вулиновог брата. Ипак, ова особа, опет са неке НН телевизије, без зазора дели лекције о поштовању потписаних споразума и заосталости Србије у погледу увођења ветропаркова; које, неким случајем, управо фирма њеног мужа намерава да уведе. При том, нико јој не поставља једино сувисло, а сасвим просто питање: „Па добро, је л’ било прислушкивања?” – ни новинари, ни полиграф.

Ако је неко мислио да су Американци и комунисти махери у конструисању политичких афера, то је само зато што нису имали искуства са свим оним што нам је „демократска опозиција Србије” – била на власти или не – приредила у последњих петнаестак година. Колико смо само фантомских афера, недоказаних и недоказивих, прегурали преко главе и живаца. Према захтевима политичког тренутка, измишљане су под плаштом „демократске контроле” власти, а коришћене као средства за њено освајање или оснажење; згодне пречице које замењују регуларне демократске процесе и процедуре. То је постало опробано средство политичког надметања политичких странака у кризи (а у нас све су такве), недовољно јаких да освоје гласове бирача на други начин. Уместо да конкуришу политичким програмима, идејама и учинцима, оне настоје да моралним блаћењем и обезвређивањем потпуно одстране противнике из политичке игре. Мисле да ће на тај начин доказати сопствену моралну супериорност и вратити изгубљено поверење грађана. Смењују се централне теме ових афера (секс, корупција, прислушкивање), али њихови пропагандни ментори увек могу рачунати на реакцију „човека са улице”, навикнутог да гледа другоме у џеп и вири кроз кључаонице туђих спаваћих соба.

Неки од нас, можда, налазе задовољство у томе што ће, после једне такве афере, какав омражени политички лик или странка „зглајзнути”. Али, штета по друштво је огромна. Овакве афере, наиме, одржавају друштво у вечитом ванредном стању у којем је све нередовно и нерегуларно, чак насилно, сасвим нормално. Омогућавају поигравање демократским правилима и процедурама, дозвољавајући да ко зна од кога постављени произвољно смењују изабране. Банализацијом јавног живота отупљују критичку свест грађана која се онда исцрпљује у псовкама и трачу (што се може видети из коментара на друштвеним мрежама). Речју, не само да исисавају неопходну политичку и друштвену енергију већ претварају политичке грађане у пуку светину.

Професор ФПН