Virus prisluškivanja

 Sva je prilika da pošast prisluškivanja poprima i na ovim prostorima epidemijske razmere. Virus je prvo primećen u biografiji makedonskog premijera Nikole Gruevskog. Zatim je napao poziciju premijerke Republike Srpske Željke Cvijanović, ciljajući na Dodika. Uvukao se i u, inače zdravo, tkivo hrvatsko-slovenačkih odnosa kada je reč o imovini i granici na moru. Najzad, isti virus stigao je u Srbiju, zarazivši posebnom vrstom paranoje Demokratsku stranku Bojana Pajtića, koja i ovako nije bila u bogzna kakvom dobrom zdravstvenom stanju.

Prisluškivanje u politici izaziva kod građana laku jezu još od vremena „Votergejta”. Meni lično afera „Votergejt” nikada nije bila ubedljiva i nije me naročito impresionirala. Mene je tu posebno interesovao sam propagandni metod, zajednički svim sličnim aferama. On se, ukratko, zasniva na tome da se političkim suparnicima pripiše mnoštvo smrtnih grehova kako bi se „pristojni” građani naterali na moralno povraćanje. A što bi ih, zatim, navelo da, presuđujući bez rasuđivanja, svesrdno podrže smenu, „ostavku” ili neki drugi vid eliminacije aktuelnih političkih predstavnika u čijem izboru su, moguće, i sami učestvovali.

Nekadašnje socijalističko društvo imalo je, takođe, svoje afere prislušivanja. I tada se pozivalo na „komunistički moral” kada je trebalo da oni koji su izgubili naklonost vođe izgube i podršku naroda.

Aktuelna Pajtićeva afera prisluškivanja potvrđuje zapažanje da ono što se u istoriji odigralo kao drama može da se ponovi samo kao farsa. U slučaju tranzicionog prisluškivanja predsednika DS Pajtića stvar je jednostavna: iza svega kriju se nečiji politički i, obavezno, privatni materijalni interesi kojima na putu stoji vladajuća garnitura. Glavni protagonista je, naravno, demokrata Pajtić, koji ima prešnu potrebu da, po svaku cenu, ostane na čelu vojvođanske vlasti i da svoju onemoćalu stranku podigne iz pepela. Tu je, zatim, nekadašnja guvernerka a sadašnja potpredsednica republičke vlade Kori Udovički, koja je s Pajtićem – kada je reč o istinoljubivosti i regularnosti svog izbora – čvrsto povezana bodrumskom vezom. Iza svega pomalja se i američka veza, tj. američki kapital, a u liku sestre i zeta dotične koji bi da sade bio-obnovljive vetrenjače po Pajtićevoj Vojvodini. I da za obe strane izvlače profit pretvarajući naše domaće (besplatne) vetrove u ekološku struju koju bi nam prodavali po cenama daleko višim od sadašnjih, koje ni sada ne možemo da platimo.

Zaplet zapravo počinje time što široj javnosti nepoznato i nebitno lice na nekom NN portalu objavljuje nemušte transkripte u čiju verodostojnost niko ne veruje. Ipak, optužba za prisluškivanje podiže veliku prašinu, koja se, ko zna kojim vetrovima, prenosi sa margina tabloidnog portala na naslovne strane vodećih srpskih medija. Podižu se na noge vlada, policija, zaštitnici svega i svačega, strani ambasadori, nevladine organizacije. Još nije pozvano specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal, ali je angažovan poligraf, u svojstvu svedoka saradnika. Tako smo u stvarnosti doživeli sve ono što smo mislili da ćemo izbeći preskakanjem Pinkovih kanala.

Rasvetljavanju ove misterije prisluškivanja nimalo nisu doprineli Vulinovi i Dačićevi zahtevi da se ministarka Udovički smeni; budući da je već poznato da oni ne žele samo da je izbace iz vlade nego i kroz prozor. Od veće koristi u ovom smislu nije bio ni premijerov tajanstveni razgovor sa dotičnom – koju je ipak „sačuvao”. Ali nismo imali priliku da saznamo kojim, a pre svega čijim, argumentima ga je ubedila. Javnosti je ostalo nepoznato i da li je uopšte nudila ostavku pošto je na konferenciji za štampu izjavila da u tom pogledu „ništa nije crno-belo” (!?). Prosto da čovek poželi, u interesu svih građana, da ih je neko u tom trenutku prisluškivao.

Zato smo, međutim, na udarnim stranama domaćih medija uredno mogli da pratimo izjave jednog sasvim privatnog lica, bivše direktorke „Kontinental vind partnersa”, a sada tek ministarkine sestre i nečije žene. Njeno mišljenje o bilo čemu trebalo bi građane da zanima koliko i mišljenje Vulinovog brata. Ipak, ova osoba, opet sa neke NN televizije, bez zazora deli lekcije o poštovanju potpisanih sporazuma i zaostalosti Srbije u pogledu uvođenja vetroparkova; koje, nekim slučajem, upravo firma njenog muža namerava da uvede. Pri tom, niko joj ne postavlja jedino suvislo, a sasvim prosto pitanje: „Pa dobro, je l’ bilo prisluškivanja?” – ni novinari, ni poligraf.

Ako je neko mislio da su Amerikanci i komunisti maheri u konstruisanju političkih afera, to je samo zato što nisu imali iskustva sa svim onim što nam je „demokratska opozicija Srbije” – bila na vlasti ili ne – priredila u poslednjih petnaestak godina. Koliko smo samo fantomskih afera, nedokazanih i nedokazivih, pregurali preko glave i živaca. Prema zahtevima političkog trenutka, izmišljane su pod plaštom „demokratske kontrole” vlasti, a korišćene kao sredstva za njeno osvajanje ili osnaženje; zgodne prečice koje zamenjuju regularne demokratske procese i procedure. To je postalo oprobano sredstvo političkog nadmetanja političkih stranaka u krizi (a u nas sve su takve), nedovoljno jakih da osvoje glasove birača na drugi način. Umesto da konkurišu političkim programima, idejama i učincima, one nastoje da moralnim blaćenjem i obezvređivanjem potpuno odstrane protivnike iz političke igre. Misle da će na taj način dokazati sopstvenu moralnu superiornost i vratiti izgubljeno poverenje građana. Smenjuju se centralne teme ovih afera (seks, korupcija, prisluškivanje), ali njihovi propagandni mentori uvek mogu računati na reakciju „čoveka sa ulice”, naviknutog da gleda drugome u džep i viri kroz ključaonice tuđih spavaćih soba.

Neki od nas, možda, nalaze zadovoljstvo u tome što će, posle jedne takve afere, kakav omraženi politički lik ili stranka „zglajznuti”. Ali, šteta po društvo je ogromna. Ovakve afere, naime, održavaju društvo u večitom vanrednom stanju u kojem je sve neredovno i neregularno, čak nasilno, sasvim normalno. Omogućavaju poigravanje demokratskim pravilima i procedurama, dozvoljavajući da ko zna od koga postavljeni proizvoljno smenjuju izabrane. Banalizacijom javnog života otupljuju kritičku svest građana koja se onda iscrpljuje u psovkama i traču (što se može videti iz komentara na društvenim mrežama). Rečju, ne samo da isisavaju neophodnu političku i društvenu energiju već pretvaraju političke građane u puku svetinu.

Profesor FPN