Сви су ми нудили новац и пасош...

ВИШЕ ОД СПОРТА
Свако представљање Светлане – Цеце Китић (48) почињало је са „Нај” – најбоља и најлепша рукометашица са простора бивше Југославије, а и два пута најбоља на свету... То би се за њу и сада могло речи уз само један услов: да са трибина сиђе на терен.

Јер, она је донедавно била на паркету и као играчица, а не само као тренер, селектор или директор екипе, да би као самохрана мајка издржавала троје деце,.

Сада има нову дужност: у Скупштини Србије заступа, као посланик, интересе Социјалистичке партије (СПС-а), а она каже и „интересе свих грађана државе”.

У овом разговору Светлана прича о многим догађајима из свог живота: о новој селидби из Тузле у Београд, бившим мужевима, деци, новим пословима...

Ко Вас је из Тузле довео у Београд?

Рођена сам у Тузли. У том граду ми и сад живе родитељи. Од 14. године играла сам рукомет за Јединство, а годину дана касније дошли су по мене људи из Београда, из Радничког... Била је то моја прва селидба на тој релацији. До друге селидбе из Тузле у Београд дошло је пре нешто више од годину дана. После многих животних разочарања у Тузлу сам се, из Београда, вратила 2000. године, а крајем 2006. у Београд ме позвао Милутин Мркоњић, мој пријатељ из Радничког, члан СПС-а и потпредседник Скупштине Србије.

Чиме Вас је Мркоњић опчинио?

Оном његовом, добро познатом, непосредношћу и животном логиком. Кад сам му рекла да у Тузли још играм рукомет, гајим децу и гледам где ћу и шта ћу, он ми је рекао: „Еј, мала 'ајде дођи у Београд. Сад ће избори, а ти си увек била наша. Потребни су нам и спортисти за кампању. Буди са нама, па ако прођемо цензус бићемо посланици. Можемо заједно много тога да поправимо у овој нашој лепој Србији”... И ја сам дошла. Продала сам стан у Тузли и за тај новац, и уз кредит, купила већи у Београду, у Миријеву.

И сад сте члан странке?

Нисам. Нико ми из СПС-а није условио улогу посланика чланством у странци. Али, мени је то, што сам уз њих, логичан след догађаја. Јер, и раније сам се дружила са људима из странке. Са „Мрком” сам, кад је био директор ЦИП-а, сарађивала као директор Радничког и директор државног тима, Снежана Алексић ми је кума, са Горицом Гајевић сам била нераздвојна... То су моја пријатељства, а пријатеља се не одричем. А и мој животни став је самарићански, волим да помажем људима.

Да ли сте добили Национално спортско признање и новчану надокнаду?

Јесам, као и сви спортисти који су освајачи олимпијских, светских и европских медаља и који су старији од 35 година. То је мене и моју децу много обрадовало. Добијам месечни износ од око три просечна лична дохотка у Србији, јер сам, уз све остало, и освајач златне олимпијске медаље у Лос Анђелесу 1984.

О чему говорите у Скупштини?

Имам две теме. То су сва спортска питања. На пример Закон о спорту који се дуго припрема и о коме би, коначно, требало да буде речи овога пролећа. Моја друга тема је породица: брига о деци, а посебно о наталитету који је у Србији застрашујуће низак. Сваке године нас је око 25.000 мање! Зато влада мора, под хитно, да припреми законе који ће високим дечијим додацима, и другим видовима помоћи, зауставити бар један део од око 7.000 абортуса годишње.

Колико је страх део Ваше природе?

Ничега се не плашим, ни људи, ни „вукова”, а ни ривала, утакмица и одговорности. Сваком изазову сам се радовала. Али, догодило ми се једном приликом, на Олимпијским играма у Москви 1980, кад смо освојиле сребрну медаљу, да сам се, на „смрт” уплашила руске кошаркашице Уљане Семјонове. Она је огромна (213 см), а страшније од тог колоса је њен изглед. Среле смо се око поноћи, после моје антидопинг контроле у олимпијском селу. Она је изненада изашла пред мене, а ја сам вриснула колико ме грло носи. Цело „село” сам дигла на ноге...

Када сте били најбољи на свету?

Догодило се то два пута. Први пут 1977. године у Румунији, кад сам имала 17 година. Биле смо омладинске првакиње света. А други пут у Сеулу, на „олимпијади”, 1988. године, кад сам била у седмом месецу трудноће са мојом првом ћерком Маром. Ову титулу најбоље играчице света заслужила сам играма у претходној сезони. Била сам и 1991. најбољи голгетер Европе, а за репрезентацију сам одиграла 202 утакмице и постигла, рекордних, 911 голова!

Где Вам је било најлепше?

Незаборавне успомене носим из периода кад сам, у првој младости играла 12 година за Раднички. Тада сам се формирала у сваком погледу. То је време првих љубави. То је онај период кад сам, што народ каже, мислила да „све што лети може да се једе”. А то је леп осећај. А и у иностранству ми је, од почетка 1988. године, па до краја 1995. било веома добро. Играла сам у лепим градовима у којима сам стекла много пријатеља. И сад кад одем у Италију, Шпанију или Немачку и тамо сам права спортска звезда. Нема телевизије ни новине која не забележи мој долазак у та места, посебно у Италију, на Сардинију и Сицилију, где сам била шест година.

Да ли је било понуда за останак?

Како да не. Сви су ми нудили новац и пасош, да бих играла и за њихову репрезентацију. Најупорнији су били Аустријанци. Понудили су ми милион марака. Први услов спонзора клуба и истоимене екипе, „Хипо банке”, био је узимање држављанства Аустрије, а потом игра за тим и селекцију. Одбила сам ту понуду, као и касније сличне предлоге Немаца, Италијана и Шпанаца. Никад нисам могла да се одрекнем своје земље. И не кајем се...

Да ли има удварања у току такмичења?

Има, сигурно. Догађало се то и мени, кад нисам била заљубљена, кад нисам имала свог човека. Кад неког волим нико други ме не занима. То је мој природни став. Од таквог материјала сам саткана. Не могу другачије, као што не могу ни са оним који ми, у име љубави, одузме слободу кретања и одлучивања.

Који је Ваш тип мушкарца?

То је онај који има одлике моје садашње љубави, мог Милана Магића: леп, паметан, шармантан, духовит... А мора да буде и много јачи од мене. Његова реч би требало да има велику снагу. Милан је први мој човек који има ту врсту енергије. Сви претходни су, стицајем околности, углавном били слаби мушкарци који су на мени лечили своје комплексе. Са Миланом сам годину дана. Обоје смо разведени. Причамо о браку, али више о могућности да, ако се догоди, имамо и наше дете.

Како су Вам, претходно, текли брачни дани?

Први пут сам се удала кад сам имала 19, а он, фудбалер Блаж Слишковић, 21 годину. Он је предобар човек, али у мени је видео само „везиљу гоблена”, па смо се развели после четири месеца. Мој други муж је био Драган Дашић. Он је отац нашег сина Николе (25). Био ми је дечко пре удаје за Блажа, па тај, мој први брак, никад није могао да ми опрости. Ова његова љубомора нас је „појела”. Развели смо се после четири године... Наш син је живео са оцем, а сад је са својим сестрама. И баш нам је лепо.

Ко су очеви Ваших ћерки?

Очеви мојих ћерки, Маре (20) и Александре (10) више нису међу нама. Са Гораном Богуновићем, Мариним оцем, сам била у браку пет година. Били смо заједно у Немачкој и Италији. Он је био културолог, али није радио. Дао је себи „задатак” да мени налази „мане”. Горан је четири године после нашег развода нестао. Пошао је са другом, колима у Мађарску, и од тада нико не зна где су! И у Скотланд јарду се воде као нестале особе!.. А Александрин отац, Зоран Ковачевић, убијен је после три године наше ванбрачне заједнице. Било је то 1998, седам дана после рођења наше ћерке. Није стигао ни да је призна...

Како је то убиство објашњено?

Никако. Све је, као и многа убиства у Србији, остало под велом тајне. Зоран је, са ортацима, имао више кладионица истог имена: „Зона среће”. У његов рад се нисам мешала. Али, дала сам му, због бољег посла, своју уштеђевину, а после његове смрти ништа нисам добила... Тако су одлучили Зоранови ортаци. Остала сам тада без пара, па сам се поново вратила на терен, у Радничк”, а била сам и директор државног тима... Ипак, то убиство је један од разлога што сам се две године касније вратила у Тузлу... Али, сад сам, опет, срећна у Београду.

Чему се сад надате?

Вечити сам оптимиста. У мом приватном животу не бих ништа мењала. Волела бих само да све иде својим током, да ми деца буду здрава и задовољна и да са Миланом останем до краја живота.

Које су Ваше погрешне одлуке?

Има их много, али о њима више не размишљам. Памтим само лепе догађаје. Одавно сам одлучила да не гледам у животни ретровизор. Уживам у садашњости.

Шта на себи кријете?

Не носим наочаре на улици, а требало би. Нисам себи лепа са цвикерима, па их склањам. Али, не могу, а баш и не желим, никад да склоним осећања. Мени је лице огледало душе и на њему се све види...

Шта мислите о себи?

Све најлепше. Имам троје лепе и паметне деце. Пропутовали смо цео свет. Призната сам у друштву. Имам препознатљиво име и презиме. А све сам, апсолутно све, урадила сама.