Прошлост се увек враћа као авет

„Ја готово верујем да смо сви ми авети...” Представа „Авети” настала по истоименој драми Хенрика Ибзена, у режији Андреја Носова, биће премијерно изведена  вечерас и  сутра на сцени Битеф театра који је један од њених копродуцената уз Будва град театар, фестивал Месс и Хартефакт. Драматург је Вук Бошковић, сценограф Мирна Лер, костимограф Лејла Хоџић, а кореограф Никола Томашевић.

Мирјана Карановић, која тумачи госпођу Хелен Алвинг, предводи глумачку екипу која тумачи Ибзенове јунаке. Ту су и: Бранко Цвејић, Слободан Бештић, Милан Марић и Јована Гавриловић.

Драма „Авети” прича о проблемима брака, о греховима у једној породици, страху, бесу, безнађу. Колико је деликатно ову Ибзенову драму пресликати у актуелни тренутак?

Сва велика уметничка дела, било да су литерарна или визуелна заправо излазе из времена оквира у којем су настала. То је оно што иx чини великим, тако да без обзира што су се историјске и друштвене околности промениле, од 19. века до сада, неки односи међу људима су остали исти, навике, страхови, емоције. Људи успевају да баратају све компликованијим машинама и стварају све развијеније технологије, али свој сопствени емотивни живот и то што вучемо као ланац емотивног наслеђа од наших предака заправо јако тешко мењамо. Ова драма говори о тајнама, о затрпавању прошлости и како се та прошлост враћа као авет и духови за које мислимо да су заувек нестали из нашег живота, зато што смо их гурнули под тепих и зато што више нећемо о томе да говоримо, ни да мислимо. Овде је све то смештено у породичну причу, али све би се заправо могло применити и на остале друштвене заједнице.

Представа „Авети” бави се положајем жене у грађанском друштву, жене која је и даље потлачена. Истражује да ли је за жену брак дужност, односно затвор или слобода? До каквих спознаја сте дошли?

Не можемо разговарати ни разматрати положај жене независно од положаја мушкарца, или од друштва у којем и тај мушкарац и жена живе. Жена и онда када је била у веома потлаченом положају,  подржавала је тај систем који је у великој мери њу држао у подређеном положају, из страха да не изгуби и ону позицију коју је до тада имала. Ту се увек ради о  моћи, утицају у друштву, статусу, тако да мислим да то није само питање емотивних односа између мушкараца и жена, него је и то питање борбе за моћ, за положајем који ти даје одређену слободу да живиш по свом. Ту слободу у великом делу историје су имали мушкарци зато што су имали моћ у својим рукама и финансијску и политичку. Нисам пуно у овом комаду размишљала о положају жене или положају мушкараца. Мислим да су и једни и други несрећни са улогама које су им поверене. И коморник Алвинг, муж госпође Алвинг коју играм, уништавао је свој живот јер није имаоснаге да испуни улогу снажног, утицајног оца. Улога која му је била наметнута рођењем и полом, а она је страдала због тога што је сувише дуго чекала да преузме власт у своје руке, односно док није почела да живи онако како је сама хтела.

Госпођа Хелен Алвинг жели да заврши са својим досадашњим животом. Какве истраживачке проблеме вам је задавала ова Ибзенова јунакиња будући да бира дужност уместо слободе?

Потпуно сам различита од те жене. Никада у животу не бих могла толико дуго да кријем нешто и да се претварам, да испуњавам и поштујем друштвене конвенције. Једноставно немам снаге за то. У животу ми је много лакше да одмах све изразим и да тај терет претварања и лагања скинем са својих леђа. То ми је увек било тешко у животу. А госпођа Хелен Алвинг је целог живота то носила на леђима. Лаж о срећи сопствене породице, лаж о идеалном мужу, лаж коју је сервирала свом сину, лаж о себи самој коју је носила. Требало ми је дуго да схватим зашто. Теоријски и рационално је то лако објаснити, али на емотивном плану ми је било јако тешко да то повежем са собом.

Ибзен без ограда погађа суштину савременог друштва. У његовим комадима се много говори, а мало ради.  „Авети” се баве и проблемом кривице и праштања. Зашто су нам „Авети” данас блиске?

Чини ми се да је питање кривице веома често оруђе за држање у покорности не само чланова породице, него и шире, читавих друштвених група. То је наметање осећаја кривице особи коју желиш да задржиш под контролом. То људи раде једни другима, а и сами себи. То осећање кривице зато што си нешто урадио или ниси урадио носимо јако дуго у животу. Носимо чак и неке кривице својих родитеља и предака. Ми врло добро знамо и у нашој земљи и на целом Балкану како често у потреби да се ослободимо кривице то пребацујемо на неког другог. Пребацујемо одговорност и кривицу на друге људе.

Недавно сте били и председник жирија 49. Битефа који је на великим искушењима. Како оцењујете понуђену селекцију?

Било је представа за које апсолутно не видим разлога да ту буду и које су ми биле врло напорне за гледање и за које сматрам да не задовољавају  критеријуме квалитета Битефа. Али биле су четири представе које су ме фасцинирале: „Илијада”, „Мурмел, мурмел”, „Збогом” и „Ми смо краљевиа не људи”. То је за некога можда веома мали број, али мислим да тај ниво варира од године до године. Неки пут је стицај околности што финансијски, продукциони... Мислим да је Битеф фестивал који би морао да буде подржан и да настави свој живот без обзира на тешкоће у којима се и Београд и држава налазе и да то није претерана количина напора коју треба уложити.

Друштвене мреже преплавили су недавно текстови како због селекције 49. Битефа, тако и коментара селекторке Ање Суше у којем се поред осталог наводи да је „Јовановим одласком Битеф постао глинени голуб у забавном парку српске културе?”  Како видите будућност Битефа?

Увек ћете имати људе који ће покушавати да вас склоне. Битеф постоји јако дуго и остао је на бризи и одговорности групе људи. Увек се мислило: „Добро, Битеф то је Јован, нека он брине о томе”. Јован је отишао, сада се опет мисли: „Јована нема, нека се о томе брину они који се сада Битефом баве”. Као да је то нека мала приватна забава групе људи, као да Битеф сваке године изнова мора да доказује своју сврсисходност. Када се размишља о Битефу, односно важним догађајима у Београду, мора да се има визија тога како ће се у будућности такви догађаји и организовати и финансирати. Да то не буде од године до године, већ да буде део традиције.

Годинама се бавите и педагошким радом. Шта својим студентима  сугеришете, какве савете младим људима упућујете?

Саветујем им да не чекају да им неко нешто донесе или поклони јер мислим да се то неће десити. Било би дивно да за њих већ постоји спремљен план будућег живота и каријере, али тога нема.  Сугеришем им да се удружују, да прате, да раде непрестано на себи и да траже своје шансе, а не да седе и чекају.