Господин Дунав у Србији обува опанке

Смедерево – У Смедереву, једном од најславнијих српских градова (био је престоница Србије у време деспота Ђурђа Бранковића), одржан је, 46. пут, тродневни међународни фестивал поезије „Смедеревска песничка јесен”.. Фестивал је до сада окупио око две хиљаде песника из свих крајева света и објавио више од триста књига, а фестивалске програме је пратило око 200.000 посетилаца.

После поздравних речи Бранчета Стојановића, председника Скупштине града Смедерева и Радомира Андрића, председника Удружења књижевника, овогодишњи фестивал отворио је проф. др Јован Делић.

Централни део манифестације било је уручивање најзначајније награде фестивала – „Златног кључа Смедерева”. Ова међународна песничка награда, установљена 1985. године, додељује се за животно дело песницима из целога света, припала је ове године Матији Бећковићу. Жири који је радио у саставу: Драган Драгојловић (председник), Слободан Грубачић и Петар Буњак, одлуку је донео једногласно.Награда се састоји од позлаћене копије кључа средњовековног Смедерева, објављивања избора из песниковог стваралаштва, у едицији „Златни кључ”,и новчаног износа.Награду је песнику уручила др Јасна Аврамовић, градоначелница Смедерева, која је злоупотребила песничку манифестацију у партијске сврхе, тражећи од гласача да на следећим изборима заокруже кандидата с бројем један.

Уз напомену да нема много писаца који су деценијама тако широко присутни у јавности Србије, као Матија Бећковић, Драган Драгојловић је, између осталог, рекао: „Поводом одлуке да се Матији Бећковићу додели ’Златни кључ Смедерева’, једна од најугледнијих награда која се у Србији додељује за поезију и која има велики међународни углед, ’Смедеревска песничка јесен’ објавила је Матијину књигу песама под називом ’Огледало’, у избору самог песника. Ту су, поред осталих, заступљене песме из књига: ’Вера Павлодољска’, ’Метак луталица’, ’Тако је говорио Матија’, ’Рече ми један чоек’, ’Међа Вука Манитога’, ’Кажа’, ’Ћераћемо се још’... Овај антологијски избор својеврсно је огледало Бећковићевог песништва, на шта нас он упућује својим насловом. Не верујем да у Србији има љубитеља поезије који нису уживали читајући песме из ових, али и из других Матијиних књига.”

Откада је свој живот и своју судбину везао за танку паучину језика, истакао је Матија Бећковић, није желео да постане ништа друго – сем оно што је постао, ни да постигне ништа више од оног што је постигао. Прво песничко признање добио је као ђак Ваљевске гимназије у којој је први пут назван песником.

Важан догађај на његовом песничком почетку био је кад је у шестом разреду добио прву награду за најбољи писмени задатак из српског језика у Републици Србији. Његова песма, коју не би волео да сад неко чита, поред славе донела му је и новчану награду од петнаест хиљада динара, што је износило, отприлике, као садашњих хиљаду и по евра.

„Идући истим путем, ево ме пред вама, са златним кључем Смедерева у рукама. На међународном фестивалу поезије у Смедереву, попришту историје и престоници поезије, на међународној реци Дунаву, у јеку највеће сеобе народа, усред расправа о рату и миру, окупацији и слободи, судбини Косова и песништва, угрожености језика, вере и српске нације у којој је постало спорно све што је уједињује, а неспорно све што је разара. Пад Смедерева, као и Јерусалима, оплакује све српско песмотворје. Ниједан други град поезија није толико проклињала док је грађен, ни оплакивала кад је разорен”, истакао је Бећковић.

„Велики господин Дунав”, како га је назвао један песник, додао је Бећковић, господин је само док стигне у Србију, где своје господске одежде и обућу замењује трањама и каљавим опанцима. Чим стигне у нашу земљу – престају валцери на лепом плавом Дунаву, гасе се светла и велики господин Дунав као да улази у овчју кожу, а град Смедерево, на њему стоји затворено не сву ноћ, већ читав век.

Награду „Смедеревски Орфеј” добио је Милан Тодоровић, награда жирија „Златна струна” припала је Милици Краљ, док је признање „Златко Красни” за превођење добио др Радивој Константиновић.

Током тродневне манифестације одржан је петнаести „Сајам поезије”, приређено више концерата и изложби, између осталих и изложба књига Матије Бећковића, а обележена је и стогодишњица рођења Бранка Ћопића, чију је поезију казивао Томо Курузовић. Фестивал поезије завршен је међународном песничком вечери, у којој је учествовало тридесетак песника из земље и иностранства.

----------------------------------------------------------

Политика ликвидира културу

„Некад је уметност била без алтернативе. Данас је без алтернативе једино политика. Уместо да култура реформише политику, политика реформише уметност и ликвидира културу. Политичка коректност постаје једина и најважнија уметничка вредност. Јачи не пишу само историју, него и поезију. Постаје важније на ком језику пишете и говорите, него шта пишете и говорите. Прави песници личе на оног који се над провалијом ухватио за камен, а не види да се и тај камен одвалио”, наглашава Матија Бећковић.