МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ…

Био би то заиста велики скуп да није било његове разорне завршнице. Дан после, центар Београда изгледао је сломљено и рањено, а у свет су отишле различите слике о нама: једна идилична друга дијаболична.

Срби су још под шоком, из кога се није лако избавити. Свако то решава на свој начин, како уме и зна. Због тога је митинг могао да буде колективна катарза, сазнање да смо заједно у неправди, па шта нам буде после.

Јединство највиђенијих Срба није ни преноћило, а вође су се већ посвађале. Да ли је то био страначки митинг или народни скуп? Не може се знати, јер лидери имају бар по две функције уз државну. Могу да изаберу улогу у којој ће се појавити, а Борис Тадић није желео ни једну од њих. Баш тада му је запало да оде у комшилук, до Букурешта. Звали су га да се прикључи кад се врати, али он се врнуо некако сувише доцкан.

Видели смо у неко доба председника државе како стоји испред некакве беле чипкане завесе, и апелује, чак моли своје младе суграђане да престану да разарају престоницу. Није било много користи од те смерне проповеди. У том часу већ су гореле амбасаде, а полиција је са променљивом срећом вијала дивље ратничко племе. Негде, у петак пред зору, све се смирило, јунаци су отишли да спавају, а срча је сведочила о ноћи у којој се Србија (још једном) поделила.

После првог налета „младих и гневних” Срба, влада је већ била у немуштој свађи. А и опозиција, наравно. Јединство у невољи држало се на танком концу, а и медији су чинили своје. Било је ту свега и свачега: заноса, љутње, беса и неумерених метафора. За једне су рушитељи града били „хулигани”, па је испало да је та одредница јако увредљива. „Молим вас”, рекао је Томислав Николић, „немојте ту децу да називате хулиганима! Сећате ли се 5. октобра кад су револуционари опљачкали скупштину и замало линчовали Драгољуба Милановића?”.

Јесте, било је тако. Лично сам видео како један износи фотељу из тада савезног парламента. Држао ју је на глави, поносан као паун. Неки су грабили слике, био је то диван дан за шљам који се и крађом уздигао до родољубља. И тада, као и у прошли четвртак, већина је била часна. Но, не може се лицитирати чији хулигани и разбијачи су бољи, нити који су чији. „Сви су они наши, господо”, тако је једном Винстон Черчил пресудио о томе коме све припада живописни енглески олош.

Они, који се баве новом српском историјом, лако ће уочити разлику између 5. октобра 2000. и 21. фебруара 2008. И у једном и у другом делу националне повести учествовао је Томислав Николић: и у власти која је (неуспешно) бранила Косово и Метохију '99. и у опозицији која је (неуспешно) подучавала нову власт како да сачува покрајину.

Таквом Николићу писао је Захарије Трнавчевић, оспоравајући му право да нас (поново) учи шта да радимо. Али није вредело, Тома је одржао свој говор, у коме није било ничег што већ нисмо чули. Поштено је рећи да је позвао Србе на ред и мир, као и премијер Коштуница.

Али, реда и мира ипак није било, и сад је тешко разазнати шта се све догађало те ноћи, и зашто је група од рецимо хиљаду насилних и бахатих људи ставила у сенку горки и мирни протест масе веће бар три стотине пута (по полицијској процени)? Зашто ти дечаци „испровоцирани медијима и изјавама политичара” нису послушали премијеров позив? Или апел човека кога поштује бар два милиона пунолетних Срба?

Ух, много тешких питања! Рекло би се да су ударне уличне групе имале пуну слободу кретања. Добре планове, дрскост и довољан ниво алкохола у себи који потенцира хулиганску одлучност. „Нико нормалан не иде на полицију кад је нормалан” (изјава једног полицајаца).

Дакле, одлука да се прави лом није могла да зависи од млаких позива да „све буде достојанствено”. Веља јесте дао нови прилог политичкој теорији „да је демократија и кад се нешто поломи”, али било би претерано тврдити да је само Чачанин пружио на министарској тацни капиталну идеју „тој нашој деци”.

Може бити да је насиље заиста било „спонтано”, и да нико од политичких звезда није био окидач. Али, изгледа да је спонтаност била прећутно одређена типичном политичком атмосфером велике кризе. А то значи да све ово није могло да прође „тек тако”. Само мирни протест био би гандистичко погињање глава, па је шарени хулигански покрет био покриће и замена за велики, реални национални бунт. То што је у буни страдао Београд, не мења на ствари.

Сада ће бити тешко вратити Србију из атмосфере вечног митинга у нормалу. Оно јест, више ништа није нормално, нити ће бити као што је било. Али, блиска прошлост нам је показала да од претераног масовног саборовања нема вајде. Кућа је зарушена, домаћини су у свађи. И нису нам потребни пламени говорници који пале, него мајстори који ће обновити дом.