„Космет је свет”

Осмогодишња политика званичне Србије према Косову и Метохији доживела је банкрот. Председник, премијер и вође старорежимске опозиције могу да нас уверавају како се никада нећемо одрећи покрајине, али је чињеница да је наша политика у основи превазиђена. Наша државна и национална политика према Косову и Метохији ослањала се на идеју да је међународно признање покрајине могуће само у Уједињеним нацијама. Сва друга питања, статус Срба, светиње, имовина и функционалност српске државе у будућности, била су током протеклих година стављена у други план или чак затворена, како би наша политика могла да се у потпуности посвети одбрани статуса покрајине у УН. Уз све замерке, светска организација представљана је као заштита нашег државног суверенитета и интегритета. Заустављање Ахтисаријевог плана почетком 2007. године сматрано је тријумфом не само Србије и Русије, већ и међународног права. Овај догађај продужио је преговоре и онемогућио признање Косова и Метохије у установама Уједињених нација. Ових дана САД и ЕУ, заштитници албанских државотворних тежњи, узвратили су ударац. УН нису признале Косово, али нису ни спречиле да на територији под њиховом заштитом буде проглашена независна држава. Тако, док у Српској међународни званичници не оклевају да због правних ситница смене од народа изабране представнике републике, проглашење независности Косова прошло је без реакције ванредно сазване седнице СБ УН. Тако функционише међународно право и политика која га дефинише и (не) спроводи.

Дакле, наше ослањање о међународне установе и право није било политички промишљен чин. Кад узмемо у обзир да је наша политика током деценија рачунала само на Србе, а не и на Албанце из покрајине (то значи да су, без обзира на заклињања, први људи Србије у ствари желели функционалну поделу Косова), чуди да нисмо учинили више на дефинисању статуса Срба у покрајини као стандарда који је требало испунити пре одређивања статуса саме покрајине. План владе Србије из 2004. о стварању пет кантона није спомињан у преговорима, иако је у узбурканој атмосфери после погрома од 17. марта добио једногласну подршку Народне скупштине. Да не говоримо о српском ентитету. Зато косовски Срби ишчекују да већина чланица УН самостално призна независно Косово са колективним правима одређеним неповољним планом Мартија Ахтисарија. Када је о том плану преговарано наша држава је српско питање на Косову употребљавала као аргумент за очување формалног суверенитета над покрајином.

Каква је будућност напора наше државе да очува формални суверенитет на Косову? После прокламоване пасивности УН извесно је да ће питање међународног признања Косова бити сведено на вољу великих сила које су и успоставиле протекторат УН (реч је суштински била о протекторату НАТО-а). Србија уз помоћ Русије може да заустави пријем Косова у чланство УН, али ће тако нешто у наредним годинама бити далеко теже него што је то био случај пре 17. фебруара.

Србији остаје да се не помири с постојећим стањем. Ипак, пасивна политика позивања на форму и УН биће несумњиво у тишини напуштена. Пошто наша политика у протеклим деценијама није била ни дугорочна ни искрена, извесно је да ћемо тежити да остваримо неформалну поделу покрајине и кондоминијум над енклавама. Време ће показати колико је такву политику тешко спроводити без дугорочног националног циља и одрживог програма. Наша држава од 1990. није покушавала да реинтегрише косовско друштво у свој састав. Осим претварања Срба са Косова и Метохије у социјалну категорију, а њихових првака у доживотне вође, ми нисмо постигли много у покрајини. Једино у чему је званична Србија заиста успела јесте ширење великих очекивања и дубоког незадовољства у сопственом народу. Криза на Косову, током осамдесетих година прошлог века, није настала само као последица борбе Албанаца за отцепљење, већ напротив, пре свега због лоше и нефункционалне аутономије покрајине која је гушила Србију као државу. Бранећи сличан споразум који нам је наметнут бомбама, стари режим је покушавао да сачува привид части, а демократске владе да прикрију сопствене слабости и неспремност да започну нову националну борбу. Део владајућих странака (ДС и Г17) настојао је да прихватањем такве политике доведе до било каквог решења, после кога би мантра о европским интеграцијама можда постала слушанија и прихватљивија. Таква политика, дефинисана из слабости, није могла бити дугорочна, нити имати трајног успеха.

Наш народ је управо захваљујући властољубивој и странчарској политици доведен у стање фрустрације и изведен на сцену апсурда. Зато је један од демонстраната 1999. носио транспарент на коме је била написана опасна двосмислица: „Доле бомбе!“ Данас студенти демонстрирају са верзијом старе заставе студентских протеста („Београд је свет“ из 1996), на којој пише „Космет је свет“. Шта би желели да кажу јасно је после краћег размишљања – за испуњење прве асоцијације недостаје још само да Космет признају и Уједињене нације.

Чедомир Антић,
Напредни клуб