Македонија пред нeизвесном сутрашњицом

Специјално за Политику
Скопље – Остајање по страни и гунђање у себи, с којим су Македонци пропратили проглашење независности јужне српске покрајине, речитије је од сваког таламбасања потврдило њихову зебњу од сутрашњице чију садржину ће обликовати посткосовска догађања. Еуфорично слављење Албанаца пред њиховим вратима, зачињено пуцњавом и поклицима паравојној УЧК и сањаној „Илоириди” злокобно су најавили нова прекројавања Балкана, па дакле и Македоније у којој су Албанци готово државотворни народ.

Страховање је оправдано јер су се, три дана после проглашења независности Косова, огласили амерички експерти за Балкан, који без увијања најављују нову етапу у разрешењу „албанског питања”. Директор америчког центра „Вудро Вилсон”, Мартин Шлецингер је своје зле слутње образложио у интервјуу Гласу Америке, упозоривши да признавање Косова опасно угрожава опстанак Републике Македоније. Амерички експерт је без околишања рекао да признавањем независног Косова, почиње прекројавање граница на Балкану и да то „уколико желе САД могу да спрече”. Шлецингер је изразио отворену сумњу да ће Америка спречити такве процесе.

Семе раздора

У генези приче о односима Македонаца и Албанаца у Македонији, једнако као у оној српској, уткани су документи „Призренске лиге”, којима је, једном заувек, посејано семе раздора између Албанаца (Арбанаса) и осталих народа на репу Балкана. Чињеница да су на јунском заседању „Призренске лиге” 1878. године у Бајракли џамији у Призрену, присуствовали делегати из десетак градова у Македонији, у ондашњој турској провинцији Руменлији, сама за себе говори о одјеку њених одлука на просторима данашње Македоније.

Призренска декларација ће се на тлу Македоније очитавати један век али ће њено актуелизовање бити свакодневно, после осамостаљења Македоније (1992. године). У селу Шипковици, поврх Тетова, тамо где је 2001. године столовао главни штаб паравојне ОНА, тетовски професор француског језика Невзат Хаљиљи, дојахавши на белом коњу, формирао је Партију демократског просперитета, и ударио темеље свим потоњим активностима својих сународника у Републици Македонији.

Потписнику ових редова је, после еуфоричне прославе, објашњавао „историјску непролазност” призренске декларације, и симболе и транспаренте, који су одударали од дотадашње иконографије на скуповима Албанаца. Рекао је, између осталог, да је дошло време да Албанци јавно изложе своју спутавану историју и право да се под обележјима свога народа боре за своја права.

Каснија догађања и неконтролисана журба ка изједначавању са Македонцима, Халилија и његове прве сараднике збрисаће са политичке сцене али ће њихово „препрочитавање” Призренске декларације широм отворити врата њиховим следбеницима, предвођеним косовским ђаком, Арбеном Џаферијем. Некадашњи уредник „комунистичке” ТВ Приштина ће инерцију распада Југославије, међу својим сународницима у Македонији, каналисати и контролисати, до тренутка кад је његова лична мисија, да Албанци буду равноправни са Македонцима, и остварена.

Само једном заједно

Џаферију ћемо се вратити касније јер је, у македонско-албанским релацијама и до његове ере, кроз историју било нетрпељивости која, притајено, егзистира и данас. Албанци на тлу Македоније су само једном били раме уз раме са Македонцима и другим народима на овим просторима. Било је то почетком двадесетог века, за време Илинденског устанка 1903. године, кад је у Крушеву формирана Крушевска Република. Потврда томе је Крушевски манифест у коме вође устанка позивају Македонце, Албанце и Влахе да се заједнички боре за ослобођење од османлијског ропства. У свим другим, историјски важним догађањима, Албанци су, званично, били на страни македонских непријатеља, или боље рећи против Македонаца. Довољно је споменути балканске ратове, Први и нарочито Други светски рат, кад су оружане албанске банде, качаци, балисти и иредентисти, харали Македонијом. Њихово понашање се ништа битније неће променити ни током југословенског „братства и јединства”. Албанци су, после сваке побуне њихових сународника на Косову и Метохији, бунтовали у Македонији. Тако је било 1971, 1981. и наравно 2001. године.

Не треба заборавити да су Албанци бојкотовали референдум о осамостаљењу Македоније, усвајање новог Устава, један попис становништва и многа друга јавна изјашњавања о устројству македонске државе. Због примене „Бадинтеровог принципа”, без гласова албанских посланика иначе није могуће усвајање ни једног важног системског закона, па га Албанци користе да би уценили и изнудили повластице, које иначе не важе за припаднике других етничких мањина у Македонији.

(/slika2)Ваља нагласити да су актери тих побуна долазили са Косова и да, без изузетка, они стоје иза свих активности које су угрожавале и угрожавају суверенитет и интегритет македонске државе. Један од таквих је и поменути Арбен Џафери, несумњиви лидер балканских Албанаца у минулих петнаест година. Џафери се на јавну политичку сцену појавио у тренуцима кад је Македонија била на историјској прекретници и кад јој је од понашања Албанаца буквално зависио голи опстанак. Дошавши на чело Демократске партије Албанаца, „тихи човек” из Тетова је с разложношћу античког филозофа Македонцима и Албанцима, али и свету, објашњавао „нужност другачијег третирања Албанаца”.

Из Џаферијеве реторике ће се изродити први већи инцидент, онај који ће бити иницијална каписла крвавим међуетничким сукобима 2001. године. У спарно лето, 9. јула 1997. године, у Гостивару ће, истицањем албанске заставе на згради тамошње општине, тадашњи млади градоначелник Руфи Османи изазвати бруталну интервенцију македонске полиције. Тај први бунт Албанца у независној Македонији, силом је угушен а његови предводници, поменути Османи и његов тетовски колега Алајдин Демири, завршиће у скопском затвору Идризовио.

Професор, конгресмен и гастарбајтер

У то време, у македонско-албанску причу умешаће се још један косовски Албанац, одбегли професор са Приштинског универзитета, Фадиљ Сулејмани. Уз тврдњу да без знања и науке нема просперитета ни за један народ па ни за Албанце у Македонији, Сулејмани је у рано пролеће 1994. године, уз помоћ имућнијих Албанаца, формирао Тетовски универзитет. У десетак приватних кућа у тетовском насељу Речица, ударао је темеље институцији, која ће бити нови замајац у политичком просперитету Албанаца у Македонији.

У разговору за ондашњи „Интервју”, Сулејмани ми се људски јадао да га не љути то што га не разумеју Македонци, но то што за његову мисију „слуха немају ни моји Албанци”. Сулејманијев универзитет је преживео битку са полицијом у немирима који су иницирани рушењем „ректората”, а тај ће догађај бити пресудан за каснију међународну подршку и формирање Штуловог универзитета у Тетову.

(/slika3)Тих дана, у знак подршке Сулејманију, у Тетово је допутовао, недавно преминули амерички конгресмен, албанског порекла, Џозеф Диогарди, онај исти који ће уз помоћ својих пријатеља, Роберта Дола (будућег републиканског кандидата за председника САД), Алфонса д’Амата, Дениса де Кончинија и Тома Лантоша, Америку, на велика врата увести у „албанско питање” на Балкану.

У наредној деценији, последњој у минулом веку, Албанци су у Македонији формирали десетак политичких партија, али су само две – Партија демократског просперитета и Демократска партија Албанаца (ДПА) – имале и имају значајну улогу у политичком животу Македоније. Због непомирљивог антагонизма између Социјалдемократског савеза и ВМРО ДПМНЕ, две водеће партије у македонском политичком блоку, обе албанске партије су избориле право да буду коалициони партнер једној од владајућих македонских партија.

Џаферијева ДПА ће тако постати трајни партнер вмровцима, док ће социјалдемократе, силом прилика, за партнера примити касније основану Демократску унију за интеграцију (ДУИ), насталу трансформацијом распуштене паравојне ОНА, која је, чак, на последњим парламентарним изборима победила у албанском политичком корпусу.

У Џаферијеву реторику, која је била прихватљива и за Македонце, напрасно се умешао швајцарски гастарбајтер Али Ахмети, чији је ујак, Фазли Велију, актуелни народни посланик, инспиратор и водећи организатор оружаног међуетничког конфликта 2001. године. Уз подршку Џемса Пердјуа, специјалног изасланика америчког председника Била Клинтона и логистике америчке амбасаде у Скопљу, непознати Ахмети је преко ноћи постао самозвани командант Ослободилачке народне армије (ОНА).

Албанцима у Македонији у то време наруку су ишла догађања у региону, пре свега бомбардовање СР Југославије и окупација Косова и Метохије. Подстакнути осиљеним припадницима косовске ОВК и уз њихову помоћ у наоружању и људству, Ахметијеви борци за ослобођење Албанаца су 17. фебруара 2001. године, инцидентом у пограничном селу Танушевцу, изазвали крвави седмомесечни међуетнички сукоб.

Као што је познато, тај сукоб је окончан потписивањем Оквирног охридског договора, 13. августа 2001. године у Охриду, а њиме су ударени темељи трајног устоличења Албанаца у укупни идентитет Републике Македоније. Образлагати шта су све Албанци добили тим договором није могуће у новинском тексту. Довољно је рећи да је он узроковао промену македонског Устава а тиме су широм отворена врата за потпуно и суштинско изједначавање са Македонцима.

Албански језик је постао службени у државним органима и институцијама, заступљеност у њима адекватна је проценту њихове бројности на тлу Македоније. У актуелној македонској влади шест министара су Албанци, а број заменика и помоћника министара, директора јавних предузећа је импозантан. У Тетову раде два албанска универзитета, Други канал националне телевизије је албански, Албанци имају своја гласила, позориште, издавачке куће...

Ако на тренутак заборавимо менторство америчке администрације, које је овде званично промовисано 2001. године, на понашање Албанаца у Македонији, пресудан утицај има њихова бројност. Према последњем попису (2004. године) 25,2 процента од укупног становништва (2.022.547) сачињавају Албанци. Према слову промењеног македонског Устава, право на посебне привилегије (употреба језика, заступљеност у државним органима), имају припадници етничких мањина у свим срединама у којима је њихова бројност изнад 22 процента.

Уценама и претњама новим бунтом, Албанци су издејствовали нову територијалну поделу Македоније, па су по слову тог закона добили тридесетак чисто албанских општина, а у 16 од њих власт је данас у њиховим рукама. Они господаре западном Македонијом и тамо је утицај централне власти готово занемарљив.

У сусрет „Великој Албанији”

„Илирида” и „Дарданија” су два имена која код Македонаца изазивају оправдану зебњу. Реч је о „државама” чије формирање је ковертирано у платформама свих албанских политичких партија. Оба пројекта су изнедрена из помињане „Призренске лиге” и њима Албанци уцењују македонске власти увек кад желе да изнуде далекосежне уступке. У томе им свесрдно помаже актуелни амбасадор САД, Џилијан Миловановић. Дотична госпођа је, на пример, дан после проглашења независности Косова, позвала премијера Груевског и наложила му да што хитније озакони озваничење албанског језика на целој територији Македоније и социјално збрињавање ветерана паравојне ОНА.

Из Приштине је ових дана лиферована информација о захтеву покрета „Самоопредељење”, за покретање поступка о уједињењу свих Албанаца на Балкану. Карта „велике Албаније”, која је илегално наставно помагало у албанским образовним институцијама у Македонији, најречитије говори о оправданом страху Македонаца од долазећег сутра.