Тадић и Пајтић кренули Динкићевим стопама

 Преко регионалних савеза до цензуса – парола је којом би могла да се опише Тадићева и Пајтићева стратегија у борби за улазак у парламент уколико дође до ванредних избора. У овом покушају лидера ДС-а и СДС-а као да се препознаје „Динкићев рукопис” који је свој Г17 користио као платформу за окупљање у нову политичку фирму – Уједињени региони.

После политичког дебакла Млађана Динкића на изборима 2013. преостали рестлови „регионалиста“ траже ново политичко ухлебље.

Тако је некадашњи функционер УРС-а, а данас председник општине Трстеник и Народног покрета Србије (НПС) Мирослав Алексић, потписао договор о сарадњи с Борисом Тадићем и Социјалдемократском странком. НПС који предводе и други некадашњи чланови УРС-а из југоисточне Србије, пролетос је сличан договор постигао с покретом Заједно за Србију Душана Петровића.

Истовремено, у градовима попут Крагујевца или Зајечара и Демократска странка окренула се бившим Динкићевим сарадницима – некадашњим градоначелницима Верољубу Стевановићу, и његовом покрету Заједно за Шумадију, и Бошку Ничићу, који је на челу иницијативе „Живим за Крајину”.

Аналитичари сматрају да само на први поглед постоји сличност између некадашње стратегије Млађана Динкића и онога што данас чине лидери попут Бориса Тадића или Бојана Пајтића, али да треба подвући и разлике.

„Г17 и УРС-у циљ јесте био прелазак цензуса, али они нису имали неко класично идеолошко и опозиционо обележје. Многи су их доживљавали као клијентелистичку странку преко које се улазило у власт, што мање партије данас раде преко СНС-а. УРС се и поцепао по шаву, између оних оних који су с напредњацима или против њих. У савезу Тадића и НПС-а постоје неки елементи идеолошког, бар опозиционог. Не могу да буду сигурни да ли ће и када владати”, истиче Ђорђе Вуковић, програмски директор Цесида.

За аналитичара Дејана Вука Станковића сарадња СДС-а или ДС-а с локалним покретима можда личи на праксу коју су бирачи у Србији могли да виде и раније, али је заправо здраворазумски постулат политичког надметања.

„То је део борбе за опстанак. На прошлим изборима Тадићу је значајну подршку донело то што се ујединио с Ненадом Чанком. И сада се помиње да ће правити савез с ЛДП-ом и Чедомиром Јовановићем. Оно што је битно код свих поменутих лидера јесте да су принуђени да се мире и удружују. Њима је прошао политички зенит, као личности које самостално могу да пробуде бираче и мотивишу их. Тадић је то могао 2004. и 2008. а делимично и 2012”, додаје Станковић.

Зато, по његовој оцени, за СДС коалиција с неким на локалу ипак није толико значајна, колико питање да ли ће се Тадић пред неке нове изборе позиционирати међу бирачима и како ће водити кампању.

„Ако не оформи неко чврсто бирачко језгро неће вредети локални аранжмани. А ни те коалиције се не могу правити насумично, већ с добром рачуницом каква је репутација будућег савезника у његовом крају да не би коштале више него што доносе”, подсећа Станковић за наш лист.

За Вуковића регионални савези су природна последица тога што је опозиција данас постала толико уситњена да нико сем Српске напредне странке, Социјалистичке партије Србије и делимично ДС-а не може да буде сигуран да ће прећи цензус.

„При томе у Србији је постала политичка традиција да водећа странка у коалицији врло радо и олако позива у савез мање партнере пре избора, а после тога, ако оствари неки успех, већински партнер говори како су те мале странке зло и уцењују”, каже Вуковић.

На питање да ли је тачна рачуница да би лидери грађанске опозиције данас заједно могли да сакупе 15 одсто подршке, он одговара да је то само математички збир као и у случају дела опозиције који слови за десничарски такође би могао да привуче око 15 процената бирача.

„Као што нико не види радикале, коалицију ДСС и Двери и разне националне покрете на окупу, можда чак и теже види заједно Тадића, Пајтића, Јовановића, Зорана Живковића... А највећи проблем опозиције која се издаје за грађанску и левичарску је што данас нема ексклузивитет око евроинтеграција. То сада нуди и владајући блок. Изгубили су оруђе опозиције из 1999. и 2000. када је рушен Милошевић. На снази је такозвана двострука опозиција, чији су леви и десни, евроскептични ’пол’, међусобно много удаљенији, а између њих су владајуће партије”, наводи Вуковић.

Једину шансу за јачање опозиције која себе назива грађанском Дејан Вук Станковић види ако тај простор попуне нови лидери који нису још доживели своје најбоље политичке године.

„Један Богољуб Карић се својевремено појавио као нека нова фигура и добио 18,5 процената, више него што цела грађанска опозиција данас има у математичком збиру. Актуелни представници грађанских странака делују као фудбалери који су завршили каријеру, па сада гледају снимке и сећају се како је добро било”, закључује Станковић.