Дезинформације о Европској језичкој повељи

Без жеље да расправљам о тези професора Ковачевића да идиоми службено именовани као хрватски, босански и црногорски представљају само преименовани српски језик, која омогућује конструкцију истакнуту у његовом наслову, осећам обавезу да се осврнем на делове текста који се тичу Европске повеље о регионалним или мањинским језицима. Аутор тврди да су на основу Повеље „хрватски“ и „босански“ проглашени мањинским језицима у Србији, иако су они по растакању српскохрватског језика овде признати као језици националних мањина, па се као опције јављају и у попису становништва 2003. године, док је Србија Повељу ратификовала (још у заједници с Црном Гором) тек две године касније.

Осим тога, тело које води бригу о примени Повеље – међународни Комитет експерата – не утврђује које језике, и под којим именима, земље приступнице могу да пријаве за заштиту, пошто је то у надлежности тих држава. Дакле, Србија је пријавила, а Комитет прихватио, листу на којој су и два за Ковачевића спорна језика, које он ставља под наводнике и пропраћа ознаком (sic!). Али погледајмо дефиницију из 1. члана Повеље, коју он цитира као крунски доказ утемељености својих оптужби, а која одређује да се „регионалним или мањинским језицима“ сматрају језици који су „различити од службеног (или службених) језика те државе, што не укључује дијалекте службеног (или службених) језика државе или језике миграната“. За Ковачевића је ту крај приче, пошто је он већ утврдио „научну истину“ да су хрватски и босански без остатка само српски под другим именима, те да отуда нису од њега различити и не могу доћи под заштиту Повеље.

Међутим, члан 7 став 4 Повеље упозорава приступнице да морају узети у обзир потребе и жеље говорника регионалних или мањинских језика, а тачка 32 званичног Коментара уз сам основни текст каже следеће: „Повеља се не одређује према често спорном питању тачке у којој различити облици изражавања образују засебне језике. Ово питање не зависи само од строго лингвистичких разматрања, него и од психосоциолошких и политичких феномена који могу дати различите одговоре у сваком поједином случају (подвукао Р. Б.). Због тога се надлежним властима сваке државе препушта да у складу са сопственим демократским процесима /то/ одреде“. Ту дакле не пресуђују искључиво лингвистички критеријуми, како инсистира Ковачевић. (Уосталом, у абецеду социолингвистике спада сазнање да је разлика између дијалекта и језика више друштвена и политичка него чисто лингвистичка.)

У овом погледу Комитет експерата има богато искуство, а српски ту није никакав изузетак. Тако је доњонемачки, доскора сматран дијалектом, признат као засебан регионални језик, шкотском и алстерском шкотском признат је статус мањинских језика иако би по лингвистичким мерилима могли бити третирани као дијалекти енглеског, у Шпанији је валенсијски издвојен из каталонског из политичких разлога премда се лингвистички од овог не разликује итд. А Србија је, приступајући Повељи, донела једину могућу одлуку: ако је већ признала одређене националне мањине, тиме им је признала и право на сопствени језик, и то под именом које користе оне саме, јер то доживљавају као битну одредницу свог идентитета.

Овде је, дакле, реч о суштинском аспекту мањинских права, а не о одмеравању довољне количине лингвистичке различитости – што Ковачевић очито не разуме. Он би ваљда хтео да Србија хрватској и бошњачкој мањини у име науке ускрати право на сопствени језик и његов назив; али с таквим идејама не може се у данашњу Европу. А посебно треба истаћи да се Бошњацима не може наметати назив језика који они не прихватају, какви год били „логички“ и „српско-нормативни“ аргументи за такав потез. Јасно је да Србија, ратификујући Повељу за заштиту мањинских језика, није могла да изјави како признаје језик одређене мањине, али само под другим, „исправним“ називом. Зато је она нормално пријавила босански језик, уносећи тај у домаћу праксу већ уведени термин и у свој закон о приступању Повељи.

Тако је, свиђало се то некоме или не, термин босански (а не бошњачки) језик постао део домаћег и међународног законодавства. Зато сви – институције, одбори и појединци – који у име националних интереса позивају државне органе да се дозову свести, да „делују“ како им диктира Ковачевић, треба да буду свесни да тиме позивају на кршење закона Републике Србије. А за несумњиве апсурдности попут тумача за босански језик не треба кривити Повељу: то је само једна од последица растурања Југославије и укидања заједничког српскохрватског језика.

Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду (у пензији), члан Комитета експерата за Европску повељу о регионалним или мањинским језицима