Медитеранска патина

Концерт Хозеа Карераса у Београду имао је све одлике спектакла, није био лоше организован, мада су карте биле скупе и сала, која је ипак спортска, неприлична оваквим концертима, била је полу попуњена. Озвучење је било боље него на неким од претходних оваквих наступа, није било превеликог еха, али ни великих екрана, да се не гледа сцена као из авиона. (Критичари добију увек она места која ионако нису продата, значи најгора!)

Од тројице великих тенора који су веома добро пласирали своју уметност у свету, с једне стране освојивши милионе поклоника не само за себе већ и за целокупну област озбиљне музике, а с друге комерцијализујући своју уметност као естраду, један није више физички са нама (Павароти) други се посветио дириговању (Доминго), а трећи (Карерас) истрајава и још увек пева, упркос тешкој животној борби коју води са болешћу.

Велики уметник увек уме да одабере одговарајући програм, да измери до танчина своје моћи и снаге и да се примери тренутку интерпретације. Тако смо слушали комбинацију најлепших италијанских и шпанских песама миксовану са делом бечког новогодишњег концерта, оперетских мајстора и мајстора валцера, Лехара, Јохана и Јозефа Штрауса. Називи песама и шлагера нису потребни, јер их сви певуше и познају, ко их је слушао у младости, на морском жалу, уз гитару, присетио се ове вечери уз Карераса свих canzonа d’ amore.

Признајемо да смо пожелели бар једну велику тенорску арију, на пример последњу Каварадосијеву из „Тоске”, али арија није било. Лирски, меки и фини тенор Карераса добио је нешто дубљу лагу, драмски обојену, лакше емитује дубоке него високе тонове, али је његов глас и даље веома пријатан и изједначен.

За разлику од њега, млада и расположена Рускиња Наталија Ушакова започела је свој наступ са великом аријом из опере „Мадам Батерфлај” несигурно и са тремом, да би се тек касније показала у најбољем светлу и то у арији и дуету из „Травијате”.

Читав један мали програм био је додат на „бис”. Није се завршило са „О соле мио“, али је зато отпевана „Гранада“, дует из „Травијате за сам крај”, што све није публику дигло на ноге и није извођачки доспело до страсти, (наступ и турнеја се одвијају под именом „Медитеранска страст”) али је било сентимента, топлине и медитеранске патине која се превукла преко сећања на младост многих у публици и главног јунака вечери – Карераса.

Диригент Давид Хименез нетремице је слушао и пратио солисту прилагођавајући му сва темпа, короне и каденце, чекајући да испева тонове колико хоће и може. Оркестар РТС имао је и неколико самосталних наступа у траљаво изведеној увертири за „Слепог миша”, успелом интермецу из „Кавалерије рустикане” коме је недостајало сентименталности и, нарочито, много више пијана, док је „Шнел полка” звучала у духу праве новогодишње бечке пикантерије са певањем уз свирање. Ипак, добар укус, мера, високи уметнички критеријуми нису минимизирани, колико амбијент и сала то омогућавају. Импоновао је и овога пута Хозе Карерас који зна да одабере репертоар и да га изведе са свом озбиљношћу највећих мајстора.