Свака одлука о Косову мора да прође референдум

Референдум или избори о томе шта би требало да Србија, притиснута захтевима Запада по питању Косова и Метохије, учини, питање је које је поделило и сам државни врх. Председник Николић већ дуже време заговара идеју да се о томе изјасне грађани на референдуму, док је премијер Вучић недавно рекао да ће због покушаја да се унапред одреди исход бриселског дијалога „питати народ шта и како даље” уколико не буде промена у преговарачком поглављу 35 које сада садржи решења лошија и од формалног признања Косова. Он није прецизирао шта то значи, али судећи према његовој најави да ће ових дана саопштити да ли ће бити ванредних парламентарних избора, нико није ни помислио да он говори о референдуму.

Саветница за медије председника Србије Станислава Пак поновила је за ТВ Пинк да „Србија неће испунити услов прихватања такозване независности Косова и Метохије”, те да је „председник нагласио да би око тога било добро да се направи најшири могући консензус и да се грађани на крају питају експлицитно шта они мисле о том питању”. Она је најавила и да ће председник и премијер о томе још разговарати, али и подсетила на Николићеве речи да је, уколико се већина грађана Србије изјасни да Србија призна Косово и Метохију, упитно да ли ће он остати на тој функцији.

Стручњаци за уставно право су категорични у томе да свака евентуална одлука везана за КиМ мора да прође на референдуму, јер је то тако прописано највишим правним актом.

„Има питања која могу без уставног референдума, али ово питање не може. Дакле, сва питања везана за територијална прекрајања, облик државног уређења, облик владавине, захтевају одлуку грађана кроз непосредно изјашњавање”, каже професор Ратко Марковић и додаје да би свака другачија одлука водила повреди Устава.

Он, такође, напомиње да би у случају нових избора партије у предизборној кампањи морале да прођу кроз „изборно чистилиште” и да са јасним ставовима (рецимо, ми смо за улазак у ЕУ и по цену губљења Косова или смо за регионализацију Србије итд) изађу пред грађане.

„У демократским државама грађани се питају на референдуму или се иде на изборе јер се на тај начин посредно питају грађани. То је као да су се грађани изјаснили на референдуму за ту политику. Онда је странка победник на изборима легитимисана да води такву политику”, каже Марковић.

Уз опаску да је Србија једна од малобројних држава која уз народне посланике као потпуно равноправан облик вршења власти предвиђа  референдум и народну иницијативу, професор Владан Кутлешић истиче да је све везано за Косово „под референдумом”.

„Није, наравно, за све промене Устава обавезан референдум, али у једном броју случајева јесте и то је управо случај са КиМ. То је регулисано и преамбулом. Неке друге одредбе се, рецимо, мењају двотрећинском већином у Скупштини Србије”, објашњава Кутлешић.

Међутим, они који се баве теоријом уставног права, попут њега, како каже, веома су резервисани према вредности референдума као начина вршења власти, поготово у савремено доба, када се референдуми спроводе уз употребу медија са којима се може постићи резултат какав год власт жели.

Одлука донета на референдуму је обавезна па професор Кутлешић пита шта би се десило када би на њему рецимо било одлучено да се прихвати самосталност Косова.

„Та одлука би била обавезујућа, али супротна Уставу. А сви они који врше власт у скупштини су положили свечану заклетву на овом тексту Устава и обавезали се да ће га поштовати”, указује Кутлешић.

Он такође подсећа да само мањи број устава у свету уопште предвиђа непосредне облике вршења власти, међу којима је и референдум. Они пак који то имају као могућност ретко је користе осим, рецимо, Швајцарске, где се референдуми одржавају готово сваког месеца о најразличитијим питањима. Али, како напомиње, Швајцарска је једно чудо у системском и уставно-правном смислу и свако повезивање са њом није референтно. Они, како каже, имају културу референдумског изјашњавања која је посебан део политичке културе.