Svaka odluka o Kosovu mora da prođe referendum

Referendum ili izbori o tome šta bi trebalo da Srbija, pritisnuta zahtevima Zapada po pitanju Kosova i Metohije, učini, pitanje je koje je podelilo i sam državni vrh. Predsednik Nikolić već duže vreme zagovara ideju da se o tome izjasne građani na referendumu, dok je premijer Vučić nedavno rekao da će zbog pokušaja da se unapred odredi ishod briselskog dijaloga „pitati narod šta i kako dalje” ukoliko ne bude promena u pregovaračkom poglavlju 35 koje sada sadrži rešenja lošija i od formalnog priznanja Kosova. On nije precizirao šta to znači, ali sudeći prema njegovoj najavi da će ovih dana saopštiti da li će biti vanrednih parlamentarnih izbora, niko nije ni pomislio da on govori o referendumu.

Savetnica za medije predsednika Srbije Stanislava Pak ponovila je za TV Pink da „Srbija neće ispuniti uslov prihvatanja takozvane nezavisnosti Kosova i Metohije”, te da je „predsednik naglasio da bi oko toga bilo dobro da se napravi najširi mogući konsenzus i da se građani na kraju pitaju eksplicitno šta oni misle o tom pitanju”. Ona je najavila i da će predsednik i premijer o tome još razgovarati, ali i podsetila na Nikolićeve reči da je, ukoliko se većina građana Srbije izjasni da Srbija prizna Kosovo i Metohiju, upitno da li će on ostati na toj funkciji.

Stručnjaci za ustavno pravo su kategorični u tome da svaka eventualna odluka vezana za KiM mora da prođe na referendumu, jer je to tako propisano najvišim pravnim aktom.

„Ima pitanja koja mogu bez ustavnog referenduma, ali ovo pitanje ne može. Dakle, sva pitanja vezana za teritorijalna prekrajanja, oblik državnog uređenja, oblik vladavine, zahtevaju odluku građana kroz neposredno izjašnjavanje”, kaže profesor Ratko Marković i dodaje da bi svaka drugačija odluka vodila povredi Ustava.

On, takođe, napominje da bi u slučaju novih izbora partije u predizbornoj kampanji morale da prođu kroz „izborno čistilište” i da sa jasnim stavovima (recimo, mi smo za ulazak u EU i po cenu gubljenja Kosova ili smo za regionalizaciju Srbije itd) izađu pred građane.

„U demokratskim državama građani se pitaju na referendumu ili se ide na izbore jer se na taj način posredno pitaju građani. To je kao da su se građani izjasnili na referendumu za tu politiku. Onda je stranka pobednik na izborima legitimisana da vodi takvu politiku”, kaže Marković.

Uz opasku da je Srbija jedna od malobrojnih država koja uz narodne poslanike kao potpuno ravnopravan oblik vršenja vlasti predviđa  referendum i narodnu inicijativu, profesor Vladan Kutlešić ističe da je sve vezano za Kosovo „pod referendumom”.

„Nije, naravno, za sve promene Ustava obavezan referendum, ali u jednom broju slučajeva jeste i to je upravo slučaj sa KiM. To je regulisano i preambulom. Neke druge odredbe se, recimo, menjaju dvotrećinskom većinom u Skupštini Srbije”, objašnjava Kutlešić.

Međutim, oni koji se bave teorijom ustavnog prava, poput njega, kako kaže, veoma su rezervisani prema vrednosti referenduma kao načina vršenja vlasti, pogotovo u savremeno doba, kada se referendumi sprovode uz upotrebu medija sa kojima se može postići rezultat kakav god vlast želi.

Odluka doneta na referendumu je obavezna pa profesor Kutlešić pita šta bi se desilo kada bi na njemu recimo bilo odlučeno da se prihvati samostalnost Kosova.

„Ta odluka bi bila obavezujuća, ali suprotna Ustavu. A svi oni koji vrše vlast u skupštini su položili svečanu zakletvu na ovom tekstu Ustava i obavezali se da će ga poštovati”, ukazuje Kutlešić.

On takođe podseća da samo manji broj ustava u svetu uopšte predviđa neposredne oblike vršenja vlasti, među kojima je i referendum. Oni pak koji to imaju kao mogućnost retko je koriste osim, recimo, Švajcarske, gde se referendumi održavaju gotovo svakog meseca o najrazličitijim pitanjima. Ali, kako napominje, Švajcarska je jedno čudo u sistemskom i ustavno-pravnom smislu i svako povezivanje sa njom nije referentno. Oni, kako kaže, imaju kulturu referendumskog izjašnjavanja koja je poseban deo političke kulture.