Честитка Путину

 „Ви сте, председниче Путин, узор стабилности и мудрости у вођењу унутрашње и спољне политике”, каже се, између осталог, у недавној честитки руском председнику коју му је за рођендан упутио српски колега Томислав Николић. „Ви сте подршка и снага, желим Вам сваку срећу и да наставите Ваш успешан рад”, наводи се још у тексту чији удворички тон кандидата за чланство у ЕУ више приличи лидеру неке руске губерније, него шефу независне државе.

Николић је очигледно сматрао да своја лична осећања може да унесе и у један државни документ, који јесте протоколаран, али не и неважан. Невоља је међутим у томе што наш председник није самостални креатор спољне политике и што је очигледно да су и Министарство спољних послова и председник владе за садржај честитке сазнали као и сви остали: кад је објављена у новинама.

За удварање Путину Николић додуше има политичко оправдање: он је „председник свих грађана”, а већина грађана Србије је проруски оријентисана (и гаји снажан антиамериканизам). Зашто је то тако питање је које захтева опсежан одговор, мада ми се најсажетијом чини дијагноза из најновије анализе Хелсиншког одбора, која каже да „фрустрирана Србија тражи утеху у Русији”.

Честитка Путину послата је у околностима када је глобална пажња окренута баш њему због војне интервенције у Сирији која је, ако се изузме анексија Крима, његов досад најспектакуларнији потез.

Путин њоме, консензус је аналитичара и медија, Русију враћа на главну сцену међународних односа и додатно подрива већ расклимани поредак „света једне силе” (Америке). Иако је тешко одолети утиску да је руско мешање у компликоване арапске заплете који се преламају у несрећној Сирији доливање уља на ватру, за коначну процену је прерано, мада је засад више скептика него оптимиста.

Док на једној страни добија аплаузе због супротстављања Западу, на другој се оцењује да је реч о брзоплетом потезу од којег ће Русија имати мало пропагандне користи и много суштинске штете.

Тачно је да је у последње две недеље показано да Русија има моћно оружје, али то још не значи да је велесила. Извесно је да такву титулу жели, али потребно јој је много више да би у новом хладном рату била оно што је Совјетски Савез био у старом.

Америка није највећа сила зато што има највише нуклеарних бомби и крстарећих ракета, него што је, као највећа светска економија, и најбогатија. Њени технолошки изуми су у последњој половини века замајац цивилизације, њен политички систем, несавршен додуше, ипак је рецепт демократије. У промовисању својих интереса нема скрупула, с њом никад није лако, али је много теже бити против ње.

Путин је, на власти од 1999, интервенцијом у Сирији показао да брзо одлучује, али то је зато што је његова прва и последња. Може ли он међутим да буде „узор стабилности и мудрости у вођењу унутрашње и спољне политике”. Шта су, кад се подвуче црта, његова постигнућа?

Он јесте стабилизовао Русију, која је посла распада СССР-а била у нокдауну. Као највећи извозник нафте и гаса, Русија је под Путином економски напредовала, процветала је не само Москва него се уздигао и стандард грађана. Када је постала чланица Г-7, клуба најразвијенијих западних економија, учинило се да Русија не мора да буде само ривал, него и добродошао партнер.

Шта је пошло наопако – предмет је полемика, али је несумњиво да је раскрсницу донела Украјина. Не толико њена унутрашња располућеност ком царству да се приволи, колико дилема може ли уопште да бира да ли ће бити део Запада или само тампон између њега и Русије.

Кад се погледа биланс те кризе започете у јесен 2013, види се да је Путин нешто добио (стратешки важан Крим), али и прилично изгубио. Русија је под западним санкцијама, чије се увођење подударило с драстичним падом цена нафте од чијe продајe (уз гас) пуни половину буџета.

Резултат је рецесија: руски БНП ће ове године бити мањи за 3,8 одсто. Из Москве се ових дана поручује да је врх кризе савладан, али је за опоравак, поред реформи, потребан и приступ западном капиталу и технологији, који због санкција није могућ.

Путиново окретање новим партнерима – Кини и Турској – данас ни приближно није тако обећавајуће као што је изгледало кад је тријумфално обелодањено. Трговина с Кином ове године је за трећину мања од лањске, а кинеске инвестиције у Русији пале су за четвртину. „Историјски” споразум о гасоводу из 2014. на великим је искушењима: по неким извештајима, тај пројекат од 55 милијарди долара је „одложен на неодређено време”.

На другој страни и резултат гасовода „Турски ток” је – јок. Иако је Русија кључни „добављач”, а Турска њен други по величини купац, запело је око цене: Анкара тражи више него што Москва може да пружи. Кад се томе додају опречни циљеви две земље у Сирији и најновији спор око заласка „сухоја” на турско небо, све је компликованије и неизвесније него што је донедавно било.

Као грађанин, Томислав Николић има право да буде обожавалац Владимира Путина. Као председник, требало да за састављање протоколарних честитки ангажује боље саветнике.