Čestitka Putinu

 „Vi ste, predsedniče Putin, uzor stabilnosti i mudrosti u vođenju unutrašnje i spoljne politike”, kaže se, između ostalog, u nedavnoj čestitki ruskom predsedniku koju mu je za rođendan uputio srpski kolega Tomislav Nikolić. „Vi ste podrška i snaga, želim Vam svaku sreću i da nastavite Vaš uspešan rad”, navodi se još u tekstu čiji udvorički ton kandidata za članstvo u EU više priliči lideru neke ruske gubernije, nego šefu nezavisne države.

Nikolić je očigledno smatrao da svoja lična osećanja može da unese i u jedan državni dokument, koji jeste protokolaran, ali ne i nevažan. Nevolja je međutim u tome što naš predsednik nije samostalni kreator spoljne politike i što je očigledno da su i Ministarstvo spoljnih poslova i predsednik vlade za sadržaj čestitke saznali kao i svi ostali: kad je objavljena u novinama.

Za udvaranje Putinu Nikolić doduše ima političko opravdanje: on je „predsednik svih građana”, a većina građana Srbije je proruski orijentisana (i gaji snažan antiamerikanizam). Zašto je to tako pitanje je koje zahteva opsežan odgovor, mada mi se najsažetijom čini dijagnoza iz najnovije analize Helsinškog odbora, koja kaže da „frustrirana Srbija traži utehu u Rusiji”.

Čestitka Putinu poslata je u okolnostima kada je globalna pažnja okrenuta baš njemu zbog vojne intervencije u Siriji koja je, ako se izuzme aneksija Krima, njegov dosad najspektakularniji potez.

Putin njome, konsenzus je analitičara i medija, Rusiju vraća na glavnu scenu međunarodnih odnosa i dodatno podriva već rasklimani poredak „sveta jedne sile” (Amerike). Iako je teško odoleti utisku da je rusko mešanje u komplikovane arapske zaplete koji se prelamaju u nesrećnoj Siriji dolivanje ulja na vatru, za konačnu procenu je prerano, mada je zasad više skeptika nego optimista.

Dok na jednoj strani dobija aplauze zbog suprotstavljanja Zapadu, na drugoj se ocenjuje da je reč o brzopletom potezu od kojeg će Rusija imati malo propagandne koristi i mnogo suštinske štete.

Tačno je da je u poslednje dve nedelje pokazano da Rusija ima moćno oružje, ali to još ne znači da je velesila. Izvesno je da takvu titulu želi, ali potrebno joj je mnogo više da bi u novom hladnom ratu bila ono što je Sovjetski Savez bio u starom.

Amerika nije najveća sila zato što ima najviše nuklearnih bombi i krstarećih raketa, nego što je, kao najveća svetska ekonomija, i najbogatija. Njeni tehnološki izumi su u poslednjoj polovini veka zamajac civilizacije, njen politički sistem, nesavršen doduše, ipak je recept demokratije. U promovisanju svojih interesa nema skrupula, s njom nikad nije lako, ali je mnogo teže biti protiv nje.

Putin je, na vlasti od 1999, intervencijom u Siriji pokazao da brzo odlučuje, ali to je zato što je njegova prva i poslednja. Može li on međutim da bude „uzor stabilnosti i mudrosti u vođenju unutrašnje i spoljne politike”. Šta su, kad se podvuče crta, njegova postignuća?

On jeste stabilizovao Rusiju, koja je posla raspada SSSR-a bila u nokdaunu. Kao najveći izvoznik nafte i gasa, Rusija je pod Putinom ekonomski napredovala, procvetala je ne samo Moskva nego se uzdigao i standard građana. Kada je postala članica G-7, kluba najrazvijenijih zapadnih ekonomija, učinilo se da Rusija ne mora da bude samo rival, nego i dobrodošao partner.

Šta je pošlo naopako – predmet je polemika, ali je nesumnjivo da je raskrsnicu donela Ukrajina. Ne toliko njena unutrašnja raspolućenost kom carstvu da se privoli, koliko dilema može li uopšte da bira da li će biti deo Zapada ili samo tampon između njega i Rusije.

Kad se pogleda bilans te krize započete u jesen 2013, vidi se da je Putin nešto dobio (strateški važan Krim), ali i prilično izgubio. Rusija je pod zapadnim sankcijama, čije se uvođenje podudarilo s drastičnim padom cena nafte od čije prodaje (uz gas) puni polovinu budžeta.

Rezultat je recesija: ruski BNP će ove godine biti manji za 3,8 odsto. Iz Moskve se ovih dana poručuje da je vrh krize savladan, ali je za oporavak, pored reformi, potreban i pristup zapadnom kapitalu i tehnologiji, koji zbog sankcija nije moguć.

Putinovo okretanje novim partnerima – Kini i Turskoj – danas ni približno nije tako obećavajuće kao što je izgledalo kad je trijumfalno obelodanjeno. Trgovina s Kinom ove godine je za trećinu manja od lanjske, a kineske investicije u Rusiji pale su za četvrtinu. „Istorijski” sporazum o gasovodu iz 2014. na velikim je iskušenjima: po nekim izveštajima, taj projekat od 55 milijardi dolara je „odložen na neodređeno vreme”.

Na drugoj strani i rezultat gasovoda „Turski tok” je – jok. Iako je Rusija ključni „dobavljač”, a Turska njen drugi po veličini kupac, zapelo je oko cene: Ankara traži više nego što Moskva može da pruži. Kad se tome dodaju oprečni ciljevi dve zemlje u Siriji i najnoviji spor oko zalaska „suhoja” na tursko nebo, sve je komplikovanije i neizvesnije nego što je donedavno bilo.

Kao građanin, Tomislav Nikolić ima pravo da bude obožavalac Vladimira Putina. Kao predsednik, trebalo da za sastavljanje protokolarnih čestitki angažuje bolje savetnike.