Седам смртних грехова и једна сенка

Симболи кавеза и лавиринта и мисао о слободи  основна су нит која прожима стваралачки опус београдског вајараРајка Попиводе, чија ће изложба „Седам смртних грехова и сенка” бити отворена у четвртак, 22. октобра  у престоничкој Галерији „Београд”, на Косанчићевом венцу. Тема седам смртних грехова, чест мотив  од средњовековне пластике  до  савремене уметности, у овом случају не припада религиозном пољу, већ показује уметникову запитаност да ли се данас гордост, похлепа, лењост, завист, бес, прождрљивост и блуд афирмишу као пример општеприхваћеног и очекиваног понашања.

Рајко Попивода присутан је четири деценије на домаћој вајарској сцени, излагао је самостално  у Европи и Америци, а учествовао је на 160 колективних изложби. О плановима не воли да говори, али наглашава да већ има позиве да представи пред публиком пресек досадашњег рада. У разговору за „Политику” уметник говори о радовима које ће моћи да се погледају до 9. новембра.

– Седам скулптура истих димензија од клирита и месинга  постављених у низу кроз централни простор галерије чине изложбу  „Седам смртних грехова и сенка”– објашњава вајар. –Ту су још два рада, један уводни који се  зове „Човек”, а реч је о седећој гипсаној  фигури Мислиоца, насталој током  мојих студија, пре четири деценије. Други завршни под називом  „Футуристички пејзаж” је зидни рељеф, диптих од клирита који садржи светлећу арабеску и цртеж лавиринта, као кавез користим га често. То је моја омиљена  визуелна и симболичка метафора о нама, људској природи, могућностима и изборима.

На  изложби ће бити рефлектора који ће осветљавати скулптуре седам смртних грехова, тако да ће се сенка ових дела  појавити на супротном зиду. Овај поступак је био мотивација за једну додатну игру значењима.

– Хтео сам да нагласим да је сенка која нас прати нешто што не знамо где нас може одвести. Цела  прича садржана у овој изложби јесте у томе  да уметник није ту да суди, већ скреће пажњу визуелни средствима и ствара амбијент упитности и препознавања одређених ствари које нам се дешавају и на појединачном нивоу и у друштву–каже Рајко Попивода.

На питање да ли је човек биће слободе, одговара:

– Не држе нас у кавезу само друштвене околности, већ и ми сами нисмо у стању да потражимо решења и изађемо из сопствене затворености. Ограничења се постављају и споља и изнутра. Слобода  ме је од почетка занимала, и то како је освојити и  препознати, у чему се она састоји. Слобода је највиши степен људског постојања. Мада је мој осећај да нисмо увек спремни да преузмемо одговорност за стварну, личну слободу. У уметности увек полазим од себе, сазнавања, доживљаја, осећања, из којих настаје неки рад. Осећања су врло битна, начин како ћемо их пренети посматрачу питање је методологије и нечег трећег необјашњивог. Верујем у тај трећи необјашњиви, али и у рационални моменат, јер идеју морате реализовати у материјалу. Биљана Лијескић

----------------------------------------------------------

Споменици за 19. век

О месту скулптуре на нашој ликовној сцени Рајко Попивода каже:

– Упитно је место скулптуре  данас  на нашим просторима. С једне стране, представљају се јавно споменици који су проблематични по  квалитету и начину постављања. Мало се ради, а и то је проблематично, јер се обично не користи некадашња институција конкурса која је отварала могућност већем броју уметника да учествују и размишљају о одређеној теми. Често се дешава да ми сада правимо споменике који припадају 19. веку по начину размишљања, а не нашем времену.  Без обзира чему се подиже споменик,он треба да представља израз данашњег времена и буде изражен средствима и начином овог доба. Наша вајарска сцена је занимљива, има пуно сјајних уметника, али је тешко опстати као вајар, захтеван је то посао и тражи много улагања, простора нема.  Ето, ја немам атеље и радови су ми на десет места расути.