Интелектуалци и политика

„Политика” је у уторак поставила важно питање. Имају ли интелектуалци право да износе ставове који нису у складу са државном политиком? Емир Кустурица и Владимир Костић изнели су протеклих дана своја гледишта о најважнијим политичким проблемима са којима се Србија тренутно суочава. Мада се некоме може учинити да та гледишта дели дубок јаз, она, по мом мишљењу, имају много тога заједничког.

Пре свега, у садржинском смислу обојица су изнели промишљене и аутентичне ставове, с тим што се Кустурица бави прошлошћу, а Костић садашњошћу и будућношћу Србије. Кустурица је, преведено на геополитички језик, истакао да је један национализам награђен (подразумевајући да је други кажњен) због специфичног односа снага на геополитичкој карти Балкана. Да ли је баш реч о новом империјализму и да ли је поређење са Судетском облашћу прецизно и објективно, ствар је теоријских анализа и политичке коректности о којима режисер светског реномеа не мора да води рачуна.

Професор Костић, опет, има у виду управо такву геополитичку реалност и због ње, као најбоље решење за своју земљу, сматра да треба спасти оно што се још спасти може – а то су народ, културна баштина и достојанство Србије.

Срећа је за Србију што има људе попут Костића и Кустурице који имају довољно памети и интегритета да јавно кандидују, ма колико непријатне, важне теме и питања која су од суштинског значаја за земљу и њену будућност. Оно што нама треба, а чега деценијама није било, јесте јавна, аргументована и слободна дебата о тим питањима.

Нажалост, уместо да се та питања дочекају као макар и окаснели дар, из неких форума одзвањају гласови који као да долазе из средњег века. Људи заштићени функцијама позивају на линч оних који слободно и одговорно мисле и говоре.

Једина срећна околност за Костића и Кустурицу, а и земљу у целини, јесте то што је најмоћнији човек у Србији стао иза обојице и заложио се за њихову слободу мисли и говора. Неће Вучићу сигурно бити мило када га подозриво буду питали – у земљи и посебно иностранству, шта он мисли о ставовима Кустурице и Костића. То му, посебно, неће бити лако након што су у јавности њихове оцене олако и тенденциозно интерпретиране.

У том смислу, нарочито је жалосно што је линч Костића подстакао председник државе. Уместо да се изворно обавестио о ономе што је председник САНУ рекао, изгледа да је Николићу било важније да се створи случај и да се јавно, без икаквог стварног основа, демонизује председник угледне установе. Тешко је рећи шта је био мотив, али је извесно да је исход тога окрњен углед Србије који се тешко и са променљивим успехом стиче.

Штету је, у политичком смислу колико је то било могуће, поправио премијер Вучић организујући заједнички састанак на коме су осим председника државе, великодостојника СПЦ учествовали и поједини представници владе. Важније од онога што је речено било је то што је на састанак позван и академик Костић, чиме је јавности и свету послата јасна порука да слобода мишљења у Србији није деликт.

На крају, било би лоше ако би сада изјаве Кустурице и Костића биле гурнуте под тепих. Није поента да њихови наступи буду епизоде које треба што пре заборавити. Напротив, било би више него потребно да се јавне личности, без устезања и страха да ли ће бити демонизоване, упусте у аргументован дијалог о најважнијим друштвеним питањима. Њихови ставови нису ни за кога обавезујући, нити представљају званичан став државе или институција у којима раде. Јавне личности немају мандате нити легитимитет да одлучују о стварима о којима дебатују, али имају обавезу да износе идеје, размишљања и предлоге који могу бити од користи онима који доносе одлуке. Основни предуслов за то је да своје ставове могу износити без страха од оркестриране медијске прозивке и таблоидизације.

Наравно, изабрани политичари доносе политичке одлуке. Да ли ће и у којој мери узимати у обзир јавно изнета мишљења, то је њихова ствар. Јаке политичке личности без икаквог проблема ће се супротставити чак и већинском мишљењу уколико процене да оно није у складу са мандатом који имају, баш као што ће узети у заштиту гледишта која нису популарна – ако ни због чега другог, оно ради заштите слободе мисли и изражавања.

Постоји, наравно, проблем када јавне личности „склизну” у дневну политику. Тиме ризикују да се дневна политика почне бавити њима. Међутим, питања којима су се бавили Кустурица и Костић нису дневнополитичка. Разлог што су њихове идеје критичари банализовали и спустили на ниво дневне политике јесте то што их управо они на тај начин доживљавају. Нажалост, за многе политичаре Косово и није ништа друго него мајдан из кога граде свој скромни рејтинг. Не чуди отуда да они и не желе да се то питање икада реши.

*Социолог, професор Филозофског факултета у Београду