Инжењер на оперској сцени

Његов је глас толико дубок и снажан да би без икаквог напора могао да звучи као грмљавина, или као застрашујући говор неког моћног архаичног бића из бајковитих светова Господара прстенова. Уз мало драматике, код слушалаца подстиче визије џинова, пећина, неукротивих природних сила које руше све пред собом…

Као тек стасали младић, сећа се Михаило Шљивић, једном је позвао своју баку телефоном и ненамерно је толико уплашио кад јој се обратио, да је испустила слушалицу из руке!

Али, оно што у „обичном“ животу одскаче од уобичајеног, у уметничкој каријери може бити одлучујућа предност, и то се потврдило кад је Михаило одлучио да се посвети оперском певању. Његов изражајни бас, који су „брусили“ неки од наших највећих музичара, донео му је више од тридесет запажених улога и наступа на сценама широм Србије и сарадњу са многим цењеним националним и иностраним маестрима и ансамблима.

А са своје 33 године тек је на почетку.

Са вером у себе

Како живот, ипак, није бајка, и наш саговорник је, уз сав таленат, труд и образовање, морао да прође трновит пут од тренутка кад је изразио жељу да се посвети музици, па до првог јавног наступа, и свестан је, истиче, да га чека још много искушења.

– Најважније је да, упркос свим препрекама, човек верује у себе. Ниједан његов квалитет неће вредети уколико нема довољно самоуверености да истраје, да превазиђе и сопствене слабости, али и објективне проблеме са којима се суочава. Најбољи пример за то је Новак Ђоковић. Уз сву даровитост, технику и припреме не би освојио онолике пехаре да нема ту снажну веру да може да победи – сматра Михаило.

Дочекао нас је у пријатном и, у то доба дана, мирном предворју земунског „Мадленијанума“, у којем ће истог поподнева наступити као велики свештеник Сарастро у скраћеној верзији чувене Моцартове опере „Чаробна фрула“. У оквиру програма намењеног „музичком подмлатку“, покренутог у овој оперској кући 2012. године, Шљивић се појављује и као доктор Дулкамара у Доницетијевом „Љубавном напитку“.

Обраћање младима за њега има посебан значај, због оног другог дела његове личности, о којем ће нам детаљније прозборити нешто касније: Михаило Шљивић већ неколико година предаје у средњој електротехничкој школи „Раде Кончар“ у Београду. Ангажован је на више стручних предмета, откако ту ради било их је десетак: аудио и видео техника, мултимедијалне комуникације, рачунари, електрична мерења, информационо-комуникационе технологије… Кад се својим басом, којим са оперске сцене уме да протресе целу дворану, у учионици обрати ђацима, привуче пажњу и оних најрастресенијих. Многи после оду да га чују и у „Мадленијануму“…

– Признајем да сам, на неки начин, „подвојена личност“. Оперски певач и инжењер електротехнике. И оба своја позива веома волим и дубоко сам им посвећен. Одувек сам био добар математичар, имао склоност ка природним наукама, али истовремено се одушевљавао певањем, мада се нико у ужој и широј породици није бавио музиком. И отац Мирослав и мајка Јелица су економисти. А ето, и моја старија сестра Ивана се „одала“ музици, свира клавир, има свој хор, али успешно наступа и као солиста у другим ансамблима у земљи и иностранству – с поносом каже наш саговорник.

На два фронта

Михаило је као ученик побеђивао на такмичењима, завршио основну школу као носилац Вукове дипломе, онда Математичку гимназију за таленте „Вељко Влаховић“, па уписао Електротехнички факултет у Београду, где је 2007. дипломирао на одсеку за телекомуникације, смер Аудио и видео технологија, а онда наставио мастер студије аудио-технике и електроакустике и бриљирао пионирским истраживањем у тој области, магистарском тезом „Формирање базе певаног гласа и његова акустичка анализа“.

Овим радом је спојио своја научна интересовања са музичким, за која се у међувремену такође вредно и предано образовао. После ниже и средње музичке школе, смер кларинет, завршио је и соло певање, а онда, 2011, и Факултет музичке уметности у Београду, прву годинуу класи проф. Радмиле Смиљанић, остале у класи проф. Николе Мијаиловића, a годину дана касније и мастер студије, као стипендиста Републичке фондације за развој научног и уметничког подмлатка. Био је од 2008. члан оперског студија „Борислав Поповић“ при Народном позоришту у Београду.

Са навршене три деценије живота већ је имао укупно 36 година школовања за собом, што у науци, што у уметности!

– Није увек било лако ускладити те моје две љубави, поготово откако се појавила и трећа, супруга Милена, и син Андрија, рођен 26. јуна прошле године баш у тренутку док сам на сцени Народног позоришта певао у опери „Кармен“! – каже млади уметник.

И са Миленом га је спојила музика. Она има своју етнопевачку групу  при КУД „Никола Тесла“, свира виолончело, завршила је етномузиколошки одсек на Факултету музичке уметности у Београду, и управо приводи крају докторске студије на Одсеку за етнологију и антропологију Филозофског факултета.

Кад је схватио да не може да издржава породицу само од повремених ангажмана у Народном позоришту, Мадленијануму и Српском Народном позоришту у Новом Саду (где је, заправо, и почео каријеру) Михаило се прихватио професорског посла.

– Лепо се слажем са ученицима, има ту доста паметне, вредне и талентоване деце, и увек ми је задовољство да им пренесем своје знање, и да их подстакнем у настојањима да наставе школовање, ако проценим да за то имају довољно способности. Присталица сам, и у науци и у уметности, става да би требало увек бити реалан, знати своја ограничења, и поступати у складу са тим. Нажалост, често се дешава да они који имају способности одустану јер им понестане вере у себе, пољуљају им самопоуздање тешкоће на које наилазе, неразумевање или завист околине, а они који објективно то не заслужују напредују захваљујући протекцији, корупцији или, једноставно, безобразлуку – примећује наш саговорник.

Износећи више примера такве праксе са којима се сусретао (не само  овде, већ и у иностранству, рецимо кад се пријавио на аудицију за Академију миланске „Скале“ пре четири године), Михаило истиче да је он успевао већину тих препрека да прође захваљујући својој упорности, радним навикама, и поверењу у сопствене могућности. Сам је себе усмеравао кроз живот, кориговао, „калкулисао“, како каже. У кући је имао делимичну подршку: мајка, и сама са уметничким склоностима (сликар аматер) подстицала је његову „музичку“ црту, док је отац сматрао да ће Михаило тешко успети да се издржава (једино) од опере, па се залагао да се син „мане певања“ и ипак стекне звање инжењера, уосталом,  с успехом је завршио математичку гимназију…

– Никад нисам зажалио што се школујем „на два фронта“. На Електротехничком факултету сам стекао разна корисна стручна и научна знања. Био сам одушевљен светом информатике. Пре тога, до 18. године, нисам имао кућни рачунар. Није ме то много бринуло. Живели смо код бабе и деде у центру града, на стотинак метара од Саве, и радо сам време проводио са друштвом уз реку. Тренирао сам атлетику, свирао кларинет, вежбао певање… Али када сам ушао дубље у свет компјутера, потпуно ме освојио – признаје наш саговорник.

Сарамандићев наследник

Студије је окончао са високим просеком. Многе његове колеге с факултета чак и са нижим оценама данас раде добро плаћене послове у приватним и државним компанијама, али Михаило каже да то није за њега, јер онда не би могао да се посвети певању. Већ је запоставио кларинет, све ређе успева да нађе времена за  концертне наступе. Опера је, ипак, за њега приоритет, и нада се да ће ускоро добити стални посао у националном театру, што би му омогућило не само финансијску сигурност, већ и отворило врата за озбиљнију међународну каријеру.

А да заиста има изванредан глас уверавале су га и неке од легенди српске и међународне оперске сцене, као што су Живан Сарамандић – са којим је интензивно радио и одржао неколико заједничких концерата – па Милка Стојановић, Радмила Бакочевић, Бисерка Цвејић…

– Посебно сам захвалан феноменалном басу Сарамандићу, који ми је био као отац. Дивно смо сарађивали, несебично ми је помагао, учио ме. Био је то велики изазов, да „избрусим“ свој глас, који је по природи толико дубок  да сам морао да научим да га „повисим“ како бих се уклопио у партитуре. Највећи комплимент који сам икад добио јесте кад ме је Милка Стојановић прогласила Живановим наследником. Таква похвала ми даје подстрек, наду да моји напори нису узалудни. Јер, у певању нема лажи, нема преваре. У опери је извођач на сцени огољен: све се види као на длану, и таленат, и увежбаност. А свака представа је нов почетак, нова аудиција, нова провера – истиче музичар.

Даланд у „Холанђанину луталици“, Франк у „Слепом мишу“, краљ у „Аиди“, маркиз у „Травијати“, црквењак у „Тоски“…Као улоге у којој  је његов моћни глас ипак највише дошао до изражаја истичу се Енеј у „Дидони и Енеју“ (опера је изведена у Народном позоришту, под диригентском палицом маестра Предрага Госте, са којим Михаило радо сарађује), Дон Базилио у „Севиљском берберину“ и куварица у „Три наранџе“. Иако је ова последња тек споредна улога, веома је захтевна, и Михаило је поносан што је добио за њу похвале од чувеног холандског диригента Давида Порселајна. Нада се да ће имати прилику да запева као Атила у истоименој Вердијевој опери и као првосвештеник Захарије у „Набуку“ истог композитора.

Колико ће дуго на то чекати не зна, али је спреман. Научио је, вели, да замишља да ће га снаћи оно најгоре, али да истовремено верује да ће се ипак догодити оно најбоље.

То је, каже, „прорачунати оптимизам“.