Страни амбасадори за сада не одлазе

Засад нема најава да ће земље из којих су претходних дана повучени наши амбасадори ,,на консултације” – до даљег, предузети исти корак и повући своје амбасадоре из Београда. Реципрочанe дипломатскe мере те земље, по свој прилици, неће ни убудуће предузети јер, како процењују посматрачи, њима се више исплати да задрже своје амбасадоре у Србији.

И Душан Лазић, дугогодишњи дипломата и члан Форума за међународне односе, мисли да ће те земље – без обзира на то шта се претходних дана десило у односима с нашом земљом – настојати да наставе контакте и дипломатскe консултацијe на амбасадорском нивоу.

– Чини ми се – каже Лазић – да ће те државе у овом случају више ићи по принципу политичког опортунитета и политичке потребе, него реципроцитета.

Он објашњава како је „лопта бачена у њихово двориште”:

–С обзиром на то да од земаља које су признале независност Космета није, приликом уручивања протеста, истовремено тражено повлачење амбасадора који су код нас акредитовани, то се, онда, оставља на вољу тим земљама да процене ситуацију и да саме повуку одговарајуће потезе. А оне могу или да наставе да имају своје дипломатско представништво на нивоу амбасадора у Београду – што ће, по његовом мишљењу, ако не све, онда велика већина и учинити – или да, својевољно, као одговор на наше протесте и повлачење амбасадора, и оне повуку своје амбасадоре „на консултације” и да предузму сличну, одговарајућу реципрочну меру.

Горан Свилановић тврди да у оваквим случајевима, заправо, не постоји нека дипломатска пракса, већ да се државе, свакодневно, понашају онако како мисле да се треба понашати. Некадашњи министар спољних послова, данас представник Пакта за стабилност југоисточне Европе, сматра да евентуални узвратни потези зависе од тога како ко кога види. – Ако вас виде као једно дете које се наљутило, рећи ће: „Па, добро, пусти га да се смири”. Али, ако вас виде као зрелог човека, онда се адекватно томе понашају. Он сматра да „нисмо схваћени на овај други, него на онај први начин”.

Изненађен тиме што се ово питање узвратних потеза уопште поставља, овај наш саговорник каже да ако желимо да они повуку своје амбасадоре, онда те амбасадоре треба да прогласимо непожељним особама, што је, иначе, такође, ,,нешто што можемо да урадимо”.

Одиста, сем одлуке сопствене државе, други начин одласка страних амбасадора из неке земље јесте отказивање гостопримства од стране земље домаћина. Лазић, међутим, тврди да се „изузетно ретко дешава” да неки амбасадор буде проглашен персоном нон грата (а то је онда када се не придржава закона земље у којој ради).

Имајући у виду, засад незваничне, најаве да ће политички ниво контаката страних амбасадора који остану у Београду, а чије су земље поводом Космета предузеле непријатељски акт према Србији, бити спуштен на нижи ниво с представницима наше власти и да ће они, моћи да стигну највише до помоћника министра, Лазић указује на то да не би требало доносити такву одлуку, уверен да то „може да буде контрапродуктивно са становишта наших интереса”.

Отправници послова, који, иначе, преузимају дипломатске послове уместо амбасадора који су повучени ових дана у Београд, тешко могу, по дипломатском кодексу, да дођу, рецимо, до председника влада или до министра иностраних послова држава у којима обављају своју дужност. А, и у овој ситуацији треба, како наглашава Лазић, да будемо заинтересовани за отворене канале комуникације са светом, не само из политичких разлога, већ и због економских и осталих веза с њима.