Мигранти и „барбари”

Немачка је пожурила са применом свог плана о протеривању одбијених азиланата – уместо од првог дана новембра, нови закон ће се примењивати од почетка наредне седмице. На удару су, пре свих, азиланти из балканских држава, који већ стењу под двоструким притиском. Стотине хиљада миграната пролазе „балканском рутом” на свом епском пропутовању са Блиског истока ка обећаној земљи германској. Док једни одлазе, други долазе и тако у круг. Нама Балканцима се већ помало завртело у глави од свега, али Немци ваљда имају план и за нас. Или само за себе?

На сутрашњем бриселском самиту лидера десет држава на „балканској рути”, све очи биће упрте у најмоћнију жену Европе. Сви чекају да чују шта ће Ангела Меркел рећи о одсуству кооперације и координације у збрињавању и пропуштању избеглица. Једни би да дижу нове зидове, други бране своје већ изграђене, а министарка полиције Аустрије Јохана Микл-Лајтнер уопште нема дилему: ако се ситуација не стави под контролу, биће неопходно да се изгради „тврђава Европа”. Многима је то поређење запарало уши, подсетивши их на Хитлеров план идентичног назива за одбрану окупираних територија од најезде савезника.

Скоро три четвртине Немаца жели да се дуж границе њихове државе изграде транзитни центри, где би се вршио одабир избеглица и одакле би они који не испуњавају услове били враћани кућама. Али, којим кућама, када су њихови домови срушени, а земље разорене ратом? Могу једино да се врате у неку од земаља кроз које су прошли, укључујући и Србију.

Право решење може бити једино да се у њиховим домовинама поново изгради оно што више немају – функционалне државе. То је могуће само кроз заједнички рад међународних фактора, а највећи терет морају поднети најмоћнији. Међу њима има и доста оних који би морали осећати и део сопствене одговорности што милиони избеглица сада тумарају Европом и Азијом. Није реч само о елементарној хуманости на коју су, рекло би се, многи у Европи данас заборавили. Поигравају се са људским судбинама, пребацујући избеглице једни другима као пингпонг лоптице. Велике и моћне земље Европе признају да немају капацитета да приме све који долазе „балканском рутом”. А како онда очекивати да то учине мале државе попут наше?

Србија је у маниру поузданог партнера слушала европске лидере током мигрантске кризе, преузимала на своја плећа и спроводила планове и правила којих се ни они сами често нису придржавали. Али, за разлику од ЕУ престоница, Београд ничим није допринео настанку избегличке драме и муке. Изградња „тврђаве Европе”, где бисмо ми остали са спољне стране зидина, заједно са мигрантима – дало би за право онима који су ликовали када су нас називали „барбарима”. Уз малу разлику што су много већи „барбари” они који своју хуманост исказују само када деле лекције другима, заштићени иза дебелих зидова.