Избегличка патња на позоришним даскама

 Суботица – Где могу да се сретну они који имају сигуран дом и реке људи који су постали бескућници? У позоришту, сматра писац и редитељ Саболч Толнаи.

У позоришту „Деже Костолањи” за 30. октобар заказана је премијера његове представе „Егзодус” о избеглицама које су на свом путу ка обећаној Европи током више месеци преплавиле нашу и околне земље, а на том путу заустављале се и у Суботици.

Саболч Толнаи годинама је у својим шетњама по природи на ободу Суботице склапао причу на сасвим другу тему, а онда су се, како објашњава, у њу ушетали мигранти. Чињеница да се на Палићу одржава филмски фестивал о европском сну, а неколико десетина метара даље стотине људи одбачених права тумарају у нади да стигну до те Европе, за њега су биле упечатљив доживљај.

– Разговарао сам с Андрашом Урбаном, директором „Костолањи” позоришта о томе шта значе та велика друштвена померања кроз историју, какав је живот миграната и стање духа које носи избеглиштво – објашњава редитељ. – Свесни смо да су њихову миграцију проузроковале акције оног дела света који је разрушио њихове домове, али ми као људи морамо да саосећамо и пристојно се односимо према њима. Да раздвојимо политику и свакодневни живот. Али треба да схватимо да смо делом сви ми одговорни и да газимо у крви. Већ само уживање у призорима тешких људских судбина којима се наслађујемо у разним телевизијским емисијама, филмовима, дневницима, нас чини саучесницима. Човек је крволочна животиња. Заиста не знам чак ни како да се односим према количини патње и беде кроз коју пролазе људи који имају несрећу да живе у условима бруталне колонизације, вештачки створеног хаоса, на рубовима центара акумулације капитала. 

Саболт Толнаи каже да има унутрашњу потребу да као човек и уметник реагује на избеглички јад и чемер. „А једино како ја умем да говорим о томе је стварање. А стварање је, као што је Шејка рекао, врста молитве”.

Глумачку екипу чине Емеше Нађабоњи, Оршоља Цумбил, Имре Елек Микеш, Борис Кучов, Габор Месарош и Берта Чонгор, а током септембра припремајући представу радили су на простору старе Циглане, која је и била привремено боравиште миграната пре преласка српско-мађарске границе. Првобитна намера је била да се представа игра на том простору и да је, можда, погледају и мигранти, па и учествују у њој, иако је то тешко оствариво због њиховог убрзаног проласка. Међутим, са затварањем мађарске границе прилив миграната у Суботицу је готово потпуно стао. Истовремено, лоше време утицало је на промену намере па ће се представа ипак играти у театру. Текст је делом заснован на поезији Иштвана Домонкоша и резултат је рада глумаца и редитеља.

–Знамо да не можемо превише да урадимо за њихово добро, али можда можемо избеглице да додирнемо на моменат, рекао је редитељ.