Турска постала граничар Европе

Од свих блискоисточних земаља, Турска је примила највећи број избеглица из Сирије и са других ратишта, па је оправдано што Европска унија намерава да највећу помоћ за збрињавање бегунаца упути Анкари. Уз три милијарде евра, обећава јој се и убрзавање евроинтеграција, које је ЕУ деценијама намерно одуговлачила, и безвизни режим. Али, мора да су Брисел и Берлин одједном постали толико предусретљиви према Турској и зато што је она одједном постала – граничар Европе.

Око 2,5 милиона избеглица није у тој земљи само зато што је она најбогатија од свих суседа који хоће да их приме, него и зато што је на прагу ЕУ. Док је Турска тако доспела у ситуацију да може и да се цењка, тражећи још више новца него што јој ЕУ понудила, остале блискоисточне државе које су границе отвориле за избеглице грцају због недовољне међународне помоћи.

Суседима Сирије је само за ову годину због избегличке кризе потребно око 4,5 милијарди долара помоћи, али до почетка септембра, како је објавио „Њујорк тајмс”, нису добили више од 1,6 милијарди. До Сиријаца који су морали напустити своје домове, али нису напустили земљу стигло је тек 908 милиона долара од 2,89 милијарди, колико им је нужно. Око 230.000 сиријских избеглица у јорданским градовима однедавно више не може рачунати ни на помоћ организације Светски програм за храну, огранка Уједињених нација.

Управо су Јордан и Либан, кад се узму у обзир сиромаштво и величине тих земаља, на себе примиле терет и већи од турског. Либан је прихватио нешто више од милион избеглица, иако то представља четвртину његове популације а ниво државног дуга је један од највиших на свету и већ је премашио 120 процената БДП-а. Јордан је, пак, међу земљама које су најсиромашније водом а ни по осталим параметрима не стоји много боље, али је на своју територију пустио око 630.000 избеглица, колико их је званично регистровано према подацима УНХЦР-а, док се процењује да их је заправо и читав милион, на домаће становништво од осам милиона. Толико беспоштедно гостопримство је Јордану донекле природно: 60 одсто његове популације је палестинског порекла: дакле, потомци избеглица.

У Јордану, Либану, Египту и Ираку је, наводи се на сајту УНХЦР-а, закључно с 19. октобром, било 2,1 милион регистрованих избеглица из Сирије. Још 26.700 их је у северној Африци и 1,9 милиона у Турској. Анкара, међутим, подсећа да су под њеним старањем и Ирачани и Авганистанци, укупно 2,5 милиона људи. Избеглице које не потичу из Сирије добијају мање пажње у медијима, али Авганистанци према неким проценама представљају петину од око пола милиона људи који су се домогли Европе и друга су најбројнија група у тренутној избегличкој кризи.

За Авганистанце, који већ деценијама беже из домова због ратова, побуна и крвопролића која их редом сналазе готово без паузе, све је мање уточишта у непосредном суседству. Пакистан, досад склониште за милионе авганистанских избеглица, ове године је почео да их присилно враћа кући, где дивља најгори устанак талибана од 2001. године. Разумевање за тај поступак Исламабада тешко је имати без обзира на то што се носи и с милионима Пакистанаца који су расељени унутар домовине због хроничних сукоба с тамошњим талибанима.

За разлику од Пакистана, Иран је продужио боравишне дозволе за 450.000 Авганистанаца, али су они и у тој земљи све чешће жртве насиља и присилних депортација из страха да ће, будући да долазе из државе познате по наркотицима, донети још више дроге у Иран, који се већ мучи с тим проблемом. Авганистанце које врате кући више не чека ни програм помоћи, који је Америка престала да финансира због тога што су припадници надлежног министарства тај новац трпали у сопствене џепове.

Муке Сиријаца да нађу склониште од рата у региону, изузимајући неколико земаља, далеко су чувеније. И „Амнести интернешенел” је прозвао шест држава Залива – Катар, Уједињене Арапске Емирате, Саудијску Арабију, Кувајт, Оман и Бахреин – због тога што су се затвориле пред избеглицама. И у арапском свету, пре свега преко друштвених мрежа, покренута је кампања којом су вођства тих земаља позивана да нађу саосећања. Најзад је Ријад одговорио да је заправо већ учинио за Сиријце више него било ко други јер је, осим што је издвојио велику новчану и хуманитарну помоћу, примио 2,5 милиона припадника тог народа, једино што их није завео као избеглице нити сместио у кампове како би „осигурао њихово достојанство и безбедност”. И Емирати су поручили да су збринули хиљаде Сиријаца и Палестинаца са сиријским документима.

Ако и јесте тако, чињеница је да су заливске државе помогле мање него што се од њих очекивало, између осталог и зато што су неке од њих допринеле хаосу у Сирији наоружавајући неке од тамошњих побуњеничких група и користећи ту земљу за „рат преко посредника” с Ираном, који подржава режим Башара ел Асада. Земље Залива су невољне да примају избеглице јер већ имају огроман број странаца као радну снагу – за разлику од Немачке, за коју се процењује да су јој избеглице потребне да би преузеле послове за које неће бити довољно домаћег становништва. Удео странаца у заливским државама је огроман: од тридесетак процената у Саудијској Арабији до готово 90 одсто у Катару и Емиратима. Због тога је за њихове јавности питање новог таласа масовне имиграције веома осетљиво, нарочито сада кад је приход од продаје нафте, због њене скресане цене, драстично опао, па се чак и моћна Кућа Сауда, синоним за петрокраљевство, према последњој процени ММФ-а суочава с могућим националним банкротом за пет година.

Коначно, пут од Сирије до земаља Залива дужи је него што се чини Европљанину када гледа глобус. А и они који би евентуално добили дозволу за боравак и рад у тим државама, што је већ готово немогуће, не могу се надати држављанству, које се страним радницима никада не одобрава. Због тога би државе Залива за сиријске избеглице биле само привремено, суштински још и недостижно решење.