Turska postala graničar Evrope

Od svih bliskoistočnih zemalja, Turska je primila najveći broj izbeglica iz Sirije i sa drugih ratišta, pa je opravdano što Evropska unija namerava da najveću pomoć za zbrinjavanje begunaca uputi Ankari. Uz tri milijarde evra, obećava joj se i ubrzavanje evrointegracija, koje je EU decenijama namerno odugovlačila, i bezvizni režim. Ali, mora da su Brisel i Berlin odjednom postali toliko predusretljivi prema Turskoj i zato što je ona odjednom postala – graničar Evrope.

Oko 2,5 miliona izbeglica nije u toj zemlji samo zato što je ona najbogatija od svih suseda koji hoće da ih prime, nego i zato što je na pragu EU. Dok je Turska tako dospela u situaciju da može i da se cenjka, tražeći još više novca nego što joj EU ponudila, ostale bliskoistočne države koje su granice otvorile za izbeglice grcaju zbog nedovoljne međunarodne pomoći.

Susedima Sirije je samo za ovu godinu zbog izbegličke krize potrebno oko 4,5 milijardi dolara pomoći, ali do početka septembra, kako je objavio „Njujork tajms”, nisu dobili više od 1,6 milijardi. Do Sirijaca koji su morali napustiti svoje domove, ali nisu napustili zemlju stiglo je tek 908 miliona dolara od 2,89 milijardi, koliko im je nužno. Oko 230.000 sirijskih izbeglica u jordanskim gradovima odnedavno više ne može računati ni na pomoć organizacije Svetski program za hranu, ogranka Ujedinjenih nacija.

Upravo su Jordan i Liban, kad se uzmu u obzir siromaštvo i veličine tih zemalja, na sebe primile teret i veći od turskog. Liban je prihvatio nešto više od milion izbeglica, iako to predstavlja četvrtinu njegove populacije a nivo državnog duga je jedan od najviših na svetu i već je premašio 120 procenata BDP-a. Jordan je, pak, među zemljama koje su najsiromašnije vodom a ni po ostalim parametrima ne stoji mnogo bolje, ali je na svoju teritoriju pustio oko 630.000 izbeglica, koliko ih je zvanično registrovano prema podacima UNHCR-a, dok se procenjuje da ih je zapravo i čitav milion, na domaće stanovništvo od osam miliona. Toliko bespoštedno gostoprimstvo je Jordanu donekle prirodno: 60 odsto njegove populacije je palestinskog porekla: dakle, potomci izbeglica.

U Jordanu, Libanu, Egiptu i Iraku je, navodi se na sajtu UNHCR-a, zaključno s 19. oktobrom, bilo 2,1 milion registrovanih izbeglica iz Sirije. Još 26.700 ih je u severnoj Africi i 1,9 miliona u Turskoj. Ankara, međutim, podseća da su pod njenim staranjem i Iračani i Avganistanci, ukupno 2,5 miliona ljudi. Izbeglice koje ne potiču iz Sirije dobijaju manje pažnje u medijima, ali Avganistanci prema nekim procenama predstavljaju petinu od oko pola miliona ljudi koji su se domogli Evrope i druga su najbrojnija grupa u trenutnoj izbegličkoj krizi.

Za Avganistance, koji već decenijama beže iz domova zbog ratova, pobuna i krvoprolića koja ih redom snalaze gotovo bez pauze, sve je manje utočišta u neposrednom susedstvu. Pakistan, dosad sklonište za milione avganistanskih izbeglica, ove godine je počeo da ih prisilno vraća kući, gde divlja najgori ustanak talibana od 2001. godine. Razumevanje za taj postupak Islamabada teško je imati bez obzira na to što se nosi i s milionima Pakistanaca koji su raseljeni unutar domovine zbog hroničnih sukoba s tamošnjim talibanima.

Za razliku od Pakistana, Iran je produžio boravišne dozvole za 450.000 Avganistanaca, ali su oni i u toj zemlji sve češće žrtve nasilja i prisilnih deportacija iz straha da će, budući da dolaze iz države poznate po narkoticima, doneti još više droge u Iran, koji se već muči s tim problemom. Avganistance koje vrate kući više ne čeka ni program pomoći, koji je Amerika prestala da finansira zbog toga što su pripadnici nadležnog ministarstva taj novac trpali u sopstvene džepove.

Muke Sirijaca da nađu sklonište od rata u regionu, izuzimajući nekoliko zemalja, daleko su čuvenije. I „Amnesti internešenel” je prozvao šest država Zaliva – Katar, Ujedinjene Arapske Emirate, Saudijsku Arabiju, Kuvajt, Oman i Bahrein – zbog toga što su se zatvorile pred izbeglicama. I u arapskom svetu, pre svega preko društvenih mreža, pokrenuta je kampanja kojom su vođstva tih zemalja pozivana da nađu saosećanja. Najzad je Rijad odgovorio da je zapravo već učinio za Sirijce više nego bilo ko drugi jer je, osim što je izdvojio veliku novčanu i humanitarnu pomoću, primio 2,5 miliona pripadnika tog naroda, jedino što ih nije zaveo kao izbeglice niti smestio u kampove kako bi „osigurao njihovo dostojanstvo i bezbednost”. I Emirati su poručili da su zbrinuli hiljade Sirijaca i Palestinaca sa sirijskim dokumentima.

Ako i jeste tako, činjenica je da su zalivske države pomogle manje nego što se od njih očekivalo, između ostalog i zato što su neke od njih doprinele haosu u Siriji naoružavajući neke od tamošnjih pobunjeničkih grupa i koristeći tu zemlju za „rat preko posrednika” s Iranom, koji podržava režim Bašara el Asada. Zemlje Zaliva su nevoljne da primaju izbeglice jer već imaju ogroman broj stranaca kao radnu snagu – za razliku od Nemačke, za koju se procenjuje da su joj izbeglice potrebne da bi preuzele poslove za koje neće biti dovoljno domaćeg stanovništva. Udeo stranaca u zalivskim državama je ogroman: od tridesetak procenata u Saudijskoj Arabiji do gotovo 90 odsto u Kataru i Emiratima. Zbog toga je za njihove javnosti pitanje novog talasa masovne imigracije veoma osetljivo, naročito sada kad je prihod od prodaje nafte, zbog njene skresane cene, drastično opao, pa se čak i moćna Kuća Sauda, sinonim za petrokraljevstvo, prema poslednjoj proceni MMF-a suočava s mogućim nacionalnim bankrotom za pet godina.

Konačno, put od Sirije do zemalja Zaliva duži je nego što se čini Evropljaninu kada gleda globus. A i oni koji bi eventualno dobili dozvolu za boravak i rad u tim državama, što je već gotovo nemoguće, ne mogu se nadati državljanstvu, koje se stranim radnicima nikada ne odobrava. Zbog toga bi države Zaliva za sirijske izbeglice bile samo privremeno, suštinski još i nedostižno rešenje.