Џез – музика са више дијалеката

Владимиру Костадиновићу професионални пут изгледа да је био зацртан још у време када му је старији брат као трогодишњаку ставио палице у руке. Ударао је њима по свему на шта је наилазио, а када га је школски психолог пред упис у основну школу питао шта ће да буде када порасте, Влада је био више него јасан: „Бићу бубњар!”, рекао је тада без размишљања.

Данас је Владимир Костадиновић (35) један од радо виђених гостију на светској џез сцени, а вечерас ће се представити и поштоваоцима Београдског џез фестивала концертом на којем ће наступити са својим бендом – „Мајднес”, квартетом који је формирао 2009. у Њујорку и који чине млади амерички џез музичари.

На сталној релацији Ковин–Беч–Њујорк–Београд, уметник који је први албум снимио у Бруклину две године након што је основао бенд пред београдску публику изаћи ће са премијерним програмом: представиће нове композиције које ће се средином јануара појавити на албуму „Лева страна живота”.

Када се вечерас појави у сали „Американа”, присетиће се млади уметник дана када је у музичкој школи преко пута Дома омладине закорачио на пут са којег није било повратка.

– Уписао сам Средњу музичку „Станковић” у класи Мирослава Карловића, одсек за удараљке. Како у то време на београдском Факултету музичке уметности није било џез одсека, отишао сам у Грац. Дуго сам размишљао где ћу, био сам на некој личној прекретници и преломио да одем на Академију у Грац из најједноставнијег разлога: био је најближи кући – прича Влада, који је шест година у Грацу учио од америчких педагога, што му је било врло битно јер је, како каже, џез и настао у Америци.

– Прве две године интензивно смо улазили у материју, у џез. Одлазили смо на џем-сешне, а потом смо довољно сазрели да почнемо и да наступамо са старијим и познатијим колегама. Свирали смо у Словенији, Аустрији, Немачкој. После мастер студија добио сам новог професора, Хауарда Куртиса, и он је најзаслужнији за моје сазревање у музици. Након мастера отишао сам у Беч јер је пружао више могућности, а и џез сцена је тамо јака. Након неколико година упознао сам много тамошњих уметника, па сам са њима формирао разне бендове: било је ту фанка, рока, џеза, мешавина разних праваца. Са једним од тих бендова имао сам срећу да отпутујем 2009. у Вашингтон и Њујорк, где сам одлучио да је време да напишем своје прво музичко дело. Џез композицију, наравно – прича Костадиновић, који је након тога и формирао бенд састављен од музичара из Њујорка.

– На почетку није било лако, у организационом смислу. Али, онај секунд за који живимо на сцени и у студију избрише све невоље. Свако ко одлучи да овако живи мора да научи да не понавља сопствене грешке. То је најбитније. Сада, након 10 година, почињу да нам се отварају нове карте. Мој бенд и мене зову организатори, не зовемо ми њих – задовољно констатује наш саговорник.

Током протеклих 15 година увек се враћао у Београд и наступао са различитим уметницима. Сада је у прилици да представи свој бенд и сопствене композиције. А на питање због чега је најновији албум назвао „Лева страна живота”, каже да је напросто желео да представи једну страну свог живота.

– Хтео сам да направим спој традиционалног и савременог звука, што сам и на првом албуму имао. А ако ме питате зашто лева... Можда због тога што сам леворук... Не знам. Биће и десне стране – каже, смејући се, Костадиновић, који будућност џеза види у његовом традиционалном језику јер је за њега џез једна музика која само има различите дијалекте.

-------------------------------------------------------------

Душко Гојковић – наш џез гуру

– Душко Гојковић је наш џез гуру. Од Дулета сам научио када и како да сваку ноту коју одсвирам ставим на право место. Научио ме је и дисциплини. Наступао сам са њим и наступаћу. То вам је као да замислите неког нашег глумца да је добио прилику да глуми у више међународних филмских пројеката, и то са, рецимо, Батом Стојковићем. Тако је мени са Дулетом Гојковићем. Као најмлађи члан његовог бенда снимао сам албум са Бранденбуршком филхармонијом. И то је за мене част – каже Костадиновић.