Књижевни ријалити шоу

БЕЗ УСТЕЗАЊА
Роман је сигуран пут до рецепције, рече један писац. Да ли то онда значи да је и рецепција сигуран пут до романа?
Списатељка овог романа књиге (осмог у њеној каријери) Јасмина Михајловић каже како је "пишући свој роман стално радила на језику" и да је језик којим она "ствара модерни женски језик", као и да је реч о "роману који комуницира са епохом у којој живимо покушавајући да истовремено комуницира с будућношћу".
На почетку, Париски пољубац је апсолутни савремени језички галиматијас "забавно-езотеријско-путописног" типа, како пише на корицама. Ова четвородневна прича је смештена у данашњи Париз у коме се преплићу две жене, два града, један писац (иначе, супруг главне јунакиње!) и један анђео, да будем прецизнији "андрогин" (биће недефинисаног пола), како га списатељка назива. Радња (ако је уопште и има!) врти се око куповине чизмица које би требало да буду повод да главна јунакиња проговори о надолазећој дигиталној ери, мушко-женским односима, а у склопу тога, о свему и свачему. С друге стране, чизмице су потребне јер главна јунакиња у њима види једину сламку спаса од "потопа" који је константно прогања у сновима.

Дизајнерски сведен, Париски пољубац би, свакако, био успелији да није претрпан разним псеудофилозофским формулама и осећањима главне јунакиње у стилу "Нисам џабе интимно национал-космополита хришћанског зен типа" (има их наравно још!) или "егзистенцијална прединфарктна криза сартровског типа". Шта то уопште значи?! А шта рећи за посрбљавање енглеских фраза Вуковим начелом ’Пиши као што говориш, читај као што је написано’, као на пример "бајд веј".

Је л’ то тај "модерни језик"?!

Роман допуњују и логорејични дијалози јунакиње Јасмине Михајловић, супруге Милорада Павића, и њеног мужа М. П, о томе кога они познају у Паризу, колико троше, да ли пију chablis (врхунско бело вино папрено кошта!) и како су продали стан па сад морају у хотел.

Међутим, постоје и веома успеле епизоде описивања Париза где се види списатељски потенцијал, или рецимо, сан о потопу који је и више него уверљив. Или луцидна и драмско-иронична епизода на крају првог поглавља где Јасмина Михајловић на најбољи начин приказује слику и живот просечне Српкиње (обавезно прочитати!).

Још нешто. За Јасмину Михајловић је "Да Винчијев код" роман трећег миленијума у којем види најаву неког "новог хришћанства", како сама каже. У одређеном смислу, Париски пољубац је својеврсна колаж-рециклажа романа Дена Брауна. Значи опет, Мона Лиза, Лувр, Стаклена пирамида, да не набрајам даље, све је већ јасно.

"Комуницирање са епохом" већ даје резултате, нарочито ако узмемо у обзир да је овај роман, у ствари, књижевни reality show. Резултат је очекиван: Париски пољубац ће сигурно премашити три–четири издања. Једноставно, народ се напросто "лепи" на такве романе, и у том смислу Париски пољубац савршено одговара "духу времена".