Književni rijaliti šou

BEZ USTEZANjA
Roman je siguran put do recepcije, reče jedan pisac. Da li to onda znači da je i recepcija siguran put do romana?
Spisateljka ovog romana knjige (osmog u njenoj karijeri) Jasmina Mihajlović kaže kako je "pišući svoj roman stalno radila na jeziku" i da je jezik kojim ona "stvara moderni ženski jezik", kao i da je reč o "romanu koji komunicira sa epohom u kojoj živimo pokušavajući da istovremeno komunicira s budućnošću".
Na početku, Pariski poljubac je apsolutni savremeni jezički galimatijas "zabavno-ezoterijsko-putopisnog" tipa, kako piše na koricama. Ova četvorodnevna priča je smeštena u današnji Pariz u kome se prepliću dve žene, dva grada, jedan pisac (inače, suprug glavne junakinje!) i jedan anđeo, da budem precizniji "androgin" (biće nedefinisanog pola), kako ga spisateljka naziva. Radnja (ako je uopšte i ima!) vrti se oko kupovine čizmica koje bi trebalo da budu povod da glavna junakinja progovori o nadolazećoj digitalnoj eri, muško-ženskim odnosima, a u sklopu toga, o svemu i svačemu. S druge strane, čizmice su potrebne jer glavna junakinja u njima vidi jedinu slamku spasa od "potopa" koji je konstantno proganja u snovima.

Dizajnerski sveden, Pariski poljubac bi, svakako, bio uspeliji da nije pretrpan raznim pseudofilozofskim formulama i osećanjima glavne junakinje u stilu "Nisam džabe intimno nacional-kosmopolita hrišćanskog zen tipa" (ima ih naravno još!) ili "egzistencijalna predinfarktna kriza sartrovskog tipa". Šta to uopšte znači?! A šta reći za posrbljavanje engleskih fraza Vukovim načelom ’Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano’, kao na primer "bajd vej".

Je l’ to taj "moderni jezik"?!

Roman dopunjuju i logorejični dijalozi junakinje Jasmine Mihajlović, supruge Milorada Pavića, i njenog muža M. P, o tome koga oni poznaju u Parizu, koliko troše, da li piju chablis (vrhunsko belo vino papreno košta!) i kako su prodali stan pa sad moraju u hotel.

Međutim, postoje i veoma uspele epizode opisivanja Pariza gde se vidi spisateljski potencijal, ili recimo, san o potopu koji je i više nego uverljiv. Ili lucidna i dramsko-ironična epizoda na kraju prvog poglavlja gde Jasmina Mihajlović na najbolji način prikazuje sliku i život prosečne Srpkinje (obavezno pročitati!).

Još nešto. Za Jasminu Mihajlović je "Da Vinčijev kod" roman trećeg milenijuma u kojem vidi najavu nekog "novog hrišćanstva", kako sama kaže. U određenom smislu, Pariski poljubac je svojevrsna kolaž-reciklaža romana Dena Brauna. Znači opet, Mona Liza, Luvr, Staklena piramida, da ne nabrajam dalje, sve je već jasno.

"Komuniciranje sa epohom" već daje rezultate, naročito ako uzmemo u obzir da je ovaj roman, u stvari, književni reality show. Rezultat je očekivan: Pariski poljubac će sigurno premašiti tri–četiri izdanja. Jednostavno, narod se naprosto "lepi" na takve romane, i u tom smislu Pariski poljubac savršeno odgovara "duhu vremena".