Напади уместо аргумената

Про­фе­сор Ко­ва­че­вић је у по­ле­ми­ци при­ме­нио уоби­ча­је­ну „до­бит­ну“ ком­би­на­ци­ју за­ме­њи­ва­ња те­за и дис­ква­ли­фи­ка­ци­је опо­нен­та. Уме­сто од­го­во­ра на при­мед­бе о дез­ин­фор­ми­са­њу јав­но­сти он се оба­ра на мо­ју лич­ност, оп­ту­жу­ју­ћи ме „што су у Ср­би­ји уве­де­ни ’пре­во­ди­о­ци’ за ’бо­сан­ски је­зик’“ и што су ов­де, „а ни­су нпр. у Цр­ној Го­ри, ’бо­сан­ски’ и ’хр­ват­ски је­зик’ про­гла­ше­ни ма­њин­ским“. Ово ње­го­во от­кри­ће то­ли­ко је ап­сурд­но да не за­слу­жу­је ко­мен­тар (из­у­зи­ма­ју­ћи нео­п­ход­ну фак­то­граф­ску ис­прав­ку: ова два је­зи­ка на­кнад­но су „про­гла­ше­на ма­њин­ским“ и у Цр­ној Го­ри, што ваљ­да до­ка­зу­је раз­ме­ре мог ути­ца­ја!). 

Ко­ва­че­вић По­ве­љу на­па­да већ го­ди­на­ма, исту­па­ју­ћи као про­ве­ре­ни бра­ни­лац срп­ског је­зи­ка – иако се она не ба­ви слу­жбе­ним је­зи­ци­ма не­го оним ма­њин­ским, ко­је нај­че­шће угро­жа­ва­ју упра­во ти ве­ћин­ски је­зи­ци. Он је „крив­це“ за срп­ску ра­ти­фи­ка­ци­ју По­ве­ље нај­пре на­шао ме­ђу европ­ским би­ро­кра­та­ма ко­је су нам на­вод­но на­мет­ну­ле ова два је­зи­ка, по­том ме­ђу до­ма­ћим др­жав­ним чи­нов­ни­ци­ма и „не­пи­сме­ним по­ли­ти­ча­ри­ма“ ко­ји су то при­хва­ти­ли не гле­да­ју­ћи шта пот­пи­су­ју, да би са­да кри­ви­цу сва­лио на ме­не! Он ми при­пи­су­је „не­зна­лач­ко“ ту­ма­че­ње По­ве­ље, на­га­ђа­ју­ћи да је мо­жда ни­сам ни чи­тао, или је „на­мер­но ис­кри­вље­но ин­тер­пре­ти­рам“. Ме­ђу­тим, ја њу ево већ ско­ро де­це­ни­ју ту­ма­чим на исти на­чин као и оста­лих три­де­се­так чла­но­ва ме­ђу­на­род­ног Ко­ми­те­та екс­пе­ра­та за По­ве­љу, ме­ђу ко­ји­ма има мно­го ис­так­ну­тих струч­ња­ка за ме­ђу­на­род­но пра­во и со­ци­о­лин­гви­ста, ко­је би ве­о­ма из­не­на­ди­ло са­зна­ње да они не зна­ју шта ра­де, не­го то­ме тре­ба да их под­у­чи баш по­зна­ти „зна­лац“ ове про­бле­ма­ти­ке Ми­лош Ко­ва­че­вић, ко­ји не уме ни да про­чи­та оба­ве­зу­ју­ћи Ко­мен­тар и дру­ге бит­не до­ку­мен­те за­то што они ни­су пре­ве­де­ни на срп­ски. 

Ра­ди под­се­ћа­ња чи­та­ла­ца, ево мо­јих ре­чи: „Члан 7 став 4 По­ве­ље упо­зо­ра­ва при­ступ­ни­це да мо­ра­ју узе­ти у об­зир по­тре­бе и же­ље го­вор­ни­ка ре­ги­о­нал­них или ма­њин­ских је­зи­ка, а тач­ка 32 зва­нич­ног Ко­мен­та­ра уз сам основ­ни текст ка­же сле­де­ће: ’По­ве­ља се не од­ре­ђу­је пре­ма че­сто спор­ном пи­та­њу тач­ке у ко­јој раз­ли­чи­ти об­ли­ци из­ра­жа­ва­ња обра­зу­ју за­себ­не је­зи­ке. Ово пи­та­ње не за­ви­си са­мо од стро­го лин­гви­стич­ких раз­ма­тра­ња, не­го и од пси­хо­со­ци­о­ло­шких и по­ли­тич­ких фе­но­ме­на ко­ји мо­гу да­ти раз­ли­чи­те од­го­во­ре у сва­ком по­је­ди­ном слу­ча­ју’ (под­ву­као Р. Б.). Због то­га се над­ле­жним вла­сти­ма сва­ке др­жа­ве пре­пу­шта да у скла­ду са соп­стве­ним де­мо­крат­ским про­це­си­ма /то/ од­ре­де.“ Ту да­кле не пре­су­ђу­ју ис­кљу­чи­во лин­гви­стич­ки кри­те­ри­ју­ми, ка­ко ин­си­сти­ра Ко­ва­че­вић. И још: „Ов­де је, да­кле, реч о су­штин­ском аспек­ту ма­њин­ских пра­ва, а не о од­ме­ра­ва­њу до­вољ­не ко­ли­чи­не лин­гви­стич­ке раз­ли­чи­то­сти – што Ко­ва­че­вић очи­то не раз­у­ме.” 

И ово је су­шти­на це­лог пи­та­ња. А Ко­ва­че­вић до­ка­зу­је да то и да­ље не раз­у­ме, та­ко што се на ис­так­ну­ти бит­ни став уоп­ште не освр­ће, рас­пре­да­ју­ћи о лин­гви­стич­кој раз­ли­чи­то­сти и при­зи­ва­ју­ћи прин­цип „хи­је­рар­хи­за­ци­је зна­че­ња чла­но­ва за­ко­на“ ко­ји с тим не­ма ни­ка­кве ве­зе. Он ме по­зи­ва да до­ка­жем да су при­ме­ри не­ких ма­њин­ских је­зи­ка ко­је по­ми­њем „екви­ва­лент­ни при­ме­ри­ма од­но­са срп­ског, ’бо­сан­ског’ и ’хр­ват­ског’ – али ја то на­во­дим са­мо ка­ко бих по­ка­зао да под за­шти­ту По­ве­ље не­ка­да до­ла­зе и иди­о­ми ко­ји се лин­гви­стич­ки мо­гу сма­тра­ти ди­ја­лек­ти­ма слу­жбе­ног је­зи­ка др­жа­ве. При­пи­су­је ми и став „да су они ко­ји су при по­пи­су ста­нов­ни­штва упи­са­ли да го­во­ре ’зе­мун­ски’, ’вој­во­ђан­ски’ или пак ’пи­рот­ски’ је­зик ну­жан и до­во­љан раз­лог по­сто­ја­ња тих је­зи­ка“. Уз то твр­ди да „као ан­глист“ и не знам срп­ски је­зик и упу­ћу­је ме на реч­ни­ке за оба­ве­ште­ња о зна­че­њу ре­чи ’исти’ и ’раз­ли­чит’ – што су бе­да­сто­ће не­до­стој­не ко­мен­та­ра. Та­ко­ђе се по­зи­ва на хр­ват­ске, бо­шњач­ке и цр­но­гор­ске лин­гви­сте ко­ји „го­во­ре о не­раз­ли­чи­то­сти“ – да­ка­ко, про­пу­шта­ју­ћи да ка­же је­ди­но што за ово пи­та­ње мо­же би­ти ре­ле­вант­но, а то је да, на­су­прот Ко­ва­че­ви­ћу, ни­је­дан од име­но­ва­них за­го­вор­ни­ка те­зе о су­штин­ском лин­гви­стич­ком је­дин­ству но­во­про­гла­ше­них за­себ­них је­зи­ка (ко­ју, уоста­лом, и сам за­го­ва­рам) не на­зи­ва тај за­јед­нич­ки је­зик срп­ским. 

Ко­ва­че­вић ме про­гла­ша­ва нео­бјек­тив­ним, ци­ти­ра­ју­ћи ван сва­ког кон­тек­ста је­дан текст где кри­тич­ки го­во­рим о зва­нич­ном трет­ма­ну ла­ти­ни­це у Ср­би­ји, а да при то­ме ни­сам осу­дио (мно­го ка­сни­је) „ди­вљач­ке хр­ват­ске про­го­не ћи­ри­ли­це“. Ја сам о ови­ма го­во­рио та­мо где тре­ба, у Стра­збу­ру, што он на­рав­но не зна. Им­пу­ти­ра ми став да „Ср­би у свом је­зи­ку не мо­гу ’бо­сан­ски’ зва­ти ’бо­шњач­ким’“, а реч је са­мо о то­ме сме­ју ли Бо­шња­ци као при­зна­та на­ци­о­нал­на ма­њи­на зва­ти свој је­зик она­ко ка­ко се њих 138.000 из­ја­сни­ло на по­пи­су. И још по­ен­ти­ра на­во­дом да у свом опу­су „не­мам ни­јед­ног стро­го на­уч­ног ра­да“. Ме­ђу­тим, мој рад друк­чи­је су оце­ни­ли по­зва­ни­ји од ње­га, а да­нас је сре­ћом ла­ко ви­де­ти шта на ин­тер­не­ту има о ме­ни – али и о Ко­ва­че­ви­ћу, ко­ји је дра­стич­но пот­це­нио ин­те­ли­ген­ци­ју и оба­ве­ште­ност чи­та­ла­ца „По­ли­ти­ке”.

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду (у пен­зи­ји), члан Ко­ми­те­та екс­пе­ра­та за Европ­ску по­ве­љу о ре­ги­о­нал­ним или ма­њин­ским је­зи­ци­ма