Цена руске љубави

Колико то руске љубави може да поднесе Србија? Ово питање се већ месецима поставља забринутим, огорченим или полуплачним гласовима по београдским салонима, амбасадама и осталим централама за притисак, у којима влада чврсто уверење да ће нарастајући руски лоби уништити и последњу шансу за европску Србију. Чак се и у говоре овдашњих шампиона европејства вратио израз „руска пета колона”, нешто што се последњи пут могло чути када је хиљаде људи одлазило на Голи оток јер се сумњало да слушају Радио Москву, кришом читају Тихи Дон или су заборавили да обрију бркове.

На другој страни тог руског фронта, људи који више воле Владимира Владимировича него било ког лидера у српској историји искрено су разочарани што је Русија у Србији мање присутна од Словеније и најављују да Руси тек намеравају да дођу на Балкан. Зато је у Вучићева посета Москви поново завртела ту геополитичку мешалицу у којој Хрвати унапред говоре да чланицу НАТО-а нико не сме да нападне, велетрговци дуваном из Црне Горе већ знају да Москва и Београд имају план за рушење Мила, док у Сарајеву наслућују да је Додик свакако био тема московских разговора.

И док се у Београду слушају одјеци комшијских прича о малим Русима и великој Србији, у деловима српске власти већ се размишља која би то честитка. после московских сусрета,  могла да стигне Вучићу и друговима од ОЕБС-а,. невладиних организација или западних амбасада. Хоће ли се већ неко на Западу сетити да би Србија могла да прими бар 50.000 сиријских избеглица јер се, ето, егзодус појачава од када су Руси почели да бомбардују, а Србија је једина земља која им није увела санкције.

Србија ће на том источном геополитичком полиграфу бити дуго, дуже од наших европских интеграција чијих се почетака више и не сећамо. А наша љубав према Русији биће на скенеру и након што једног далеког дана постанемо чланица ЕУ, сваки пут када се уздрмају односи између Москве, Берлина, Лондона и Вашингтона.

Зато се и та компликована, безобална прича о односима Србије, Европе и Русије заправо своди на сасвим једноставан однос народе и елите у самој Србији. Или на сасвим једноставно питање – у којој мери ће власт у Београду успевати да, макар повремено, води економску, безбедносну или културну политику која нам није стигла на факсу или неком дугом меморандуму из ЕУ, Светске банке или ММФ-а.

Истина је да су најбогатије и најугледније породице слале децу на школовање у Беч или Париз, као што су неки српски владари били уверени да Србији не може постати модерно друштво док са Запада не стигну добри закони, стручњаци и технологија. Али је, изгледа, истина и да се сваки пут када је српска држава била у опасности овде највише мислило на Русију. Није јасно је ли реч о љубави или историјском искуству.