Отмице финансирају ратовање

Адвокату једне мултинационалне компаније са седиштем у Шпанији предложено је да се због новоотворене филијале у Мексику тамо и настани. Одбио је јер „има два сина адолесцента”. Није једини бизнисмен из Европе који избегава да се настани у Латинској Америци где цвета посао мултинационала.

Више од 50 посто светских отмица, које се завршавају великим откупима или смрћу отетог, одиграло се у току претходних годину дана у неком од градова Зеленог континента. За 7.500 киднапованих талаца, латиноамерички отмичари су само у протеклих 12 месеци успели да добију више од милијарду евра.

Британска осигуравајућа фирма за контролу ризика, упозорава да Колумбија није једина земља у региону где се странац, или суграђанин излаже ризику дуготрајне и мучне отмице. Док у овој латиноамеричкој земљи харају леве и десне паравојне групе потпомогнуте наркотрафикантским бизнисом, убеђене да ће их „оружана револуција” довести најзад на власт, у Бразилу, Венецуели, Аргентини и Мексику, отмице су најчешће лишене сваке идеологије. Уколико фамилија није у стању да набави довољно новца за откуп, талац злочинаца биће убијен на најсуровији начин, често је до непрепознатљивости измасакриран. Отмице се по правилу не пријављују, јер је полиција у Латинској Америци сумњивија од обичних „неповезаних” криминалаца, ако их уопште још има. Један тридесетогодишњи Мексиканац, препричава за мадридски „Ел паис” како је откупио свог брата у Мексику. „Јавили су ми да са новцем дођем на одређено место, ледину ван града. Нисам пријавио случај полицији, а када сам на дотично место, тачно у минут, стигао на „примопредају”, ту се мувао један полицијски аутомобил. Без икаквог околишења, дотични бизнисмен који у Мексику има ланац пекара, предао је „лову” директно у руке полицијском инспектору… И иселио се у Шпанију.

Откупнина се користи у најразличитије сврхе: од побољшања животног стандарда лоповских банди, до дотација за борце који по тропским недођијама бију неки свој рат. Благајници по правилу не воде баш најчистију рачуницу, па се добар део плена изгуби у организаторским пословима пре него што дође до руку наручиоца.

Само у земљи Астека прошле године пријављено је 438 отмица, али овај број треба помножити са пет да би се добила права слика. У венецуеланској престоници Каракасу, грађани избегавају да се шетају улицама кад зађе сунце, а у Колумбији се операције одувек одвијају и усред бела дана.

Због тајности и застрашивања, тешко је проценити профит индустрије киднаповања која у Латинској Америци цвета бујније него било где у свету. Једна четрдесетпетогодишња мајка препричава да је са отмичарима телефоном у Каракасу договорила да избаци кофер пара из аутомобила на једном сеоском путу. Сутрадан је њена кћерка била код куће, неозлеђена.

За кћерку једног богатог земљопоседника у Колумбији, која се романтичарски заносила марксистичким идејама ФАРК-а (Фронт револуционарне армије Колумбије), боравак у заробљеништву у џунгли био је велико разочарање. Кад год је са револуционарима покушала да отпочне филозофско социјални дијалог, испоставило се да су борци на „идеолошком плану” веома танки. Али су зато били врло агресивни када су откривали финансијске детаље земљопоседничке породице. На крају је разочарана девојка откупљена за сто десет хиљада евра. Али, отац је сав срећан. Јер, за губитак њеног револуционарног жара , родитељи би платили и много више. Неко уосталом, како кажу команданти колумбијске паравојске, мора да плати за ратовање.