Otmice finansiraju ratovanje

Advokatu jedne multinacionalne kompanije sa sedištem u Španiji predloženo je da se zbog novootvorene filijale u Meksiku tamo i nastani. Odbio je jer „ima dva sina adolescenta”. Nije jedini biznismen iz Evrope koji izbegava da se nastani u Latinskoj Americi gde cveta posao multinacionala.

Više od 50 posto svetskih otmica, koje se završavaju velikim otkupima ili smrću otetog, odigralo se u toku prethodnih godinu dana u nekom od gradova Zelenog kontinenta. Za 7.500 kidnapovanih talaca, latinoamerički otmičari su samo u proteklih 12 meseci uspeli da dobiju više od milijardu evra.

Britanska osiguravajuća firma za kontrolu rizika, upozorava da Kolumbija nije jedina zemlja u regionu gde se stranac, ili sugrađanin izlaže riziku dugotrajne i mučne otmice. Dok u ovoj latinoameričkoj zemlji haraju leve i desne paravojne grupe potpomognute narkotrafikantskim biznisom, ubeđene da će ih „oružana revolucija” dovesti najzad na vlast, u Brazilu, Venecueli, Argentini i Meksiku, otmice su najčešće lišene svake ideologije. Ukoliko familija nije u stanju da nabavi dovoljno novca za otkup, talac zločinaca biće ubijen na najsuroviji način, često je do neprepoznatljivosti izmasakriran. Otmice se po pravilu ne prijavljuju, jer je policija u Latinskoj Americi sumnjivija od običnih „nepovezanih” kriminalaca, ako ih uopšte još ima. Jedan tridesetogodišnji Meksikanac, prepričava za madridski „El pais” kako je otkupio svog brata u Meksiku. „Javili su mi da sa novcem dođem na određeno mesto, ledinu van grada. Nisam prijavio slučaj policiji, a kada sam na dotično mesto, tačno u minut, stigao na „primopredaju”, tu se muvao jedan policijski automobil. Bez ikakvog okolišenja, dotični biznismen koji u Meksiku ima lanac pekara, predao je „lovu” direktno u ruke policijskom inspektoru… I iselio se u Španiju.

Otkupnina se koristi u najrazličitije svrhe: od poboljšanja životnog standarda lopovskih bandi, do dotacija za borce koji po tropskim nedođijama biju neki svoj rat. Blagajnici po pravilu ne vode baš najčistiju računicu, pa se dobar deo plena izgubi u organizatorskim poslovima pre nego što dođe do ruku naručioca.

Samo u zemlji Asteka prošle godine prijavljeno je 438 otmica, ali ovaj broj treba pomnožiti sa pet da bi se dobila prava slika. U venecuelanskoj prestonici Karakasu, građani izbegavaju da se šetaju ulicama kad zađe sunce, a u Kolumbiji se operacije oduvek odvijaju i usred bela dana.

Zbog tajnosti i zastrašivanja, teško je proceniti profit industrije kidnapovanja koja u Latinskoj Americi cveta bujnije nego bilo gde u svetu. Jedna četrdesetpetogodišnja majka prepričava da je sa otmičarima telefonom u Karakasu dogovorila da izbaci kofer para iz automobila na jednom seoskom putu. Sutradan je njena kćerka bila kod kuće, neozleđena.

Za kćerku jednog bogatog zemljoposednika u Kolumbiji, koja se romantičarski zanosila marksističkim idejama FARK-a (Front revolucionarne armije Kolumbije), boravak u zarobljeništvu u džungli bio je veliko razočaranje. Kad god je sa revolucionarima pokušala da otpočne filozofsko socijalni dijalog, ispostavilo se da su borci na „ideološkom planu” veoma tanki. Ali su zato bili vrlo agresivni kada su otkrivali finansijske detalje zemljoposedničke porodice. Na kraju je razočarana devojka otkupljena za sto deset hiljada evra. Ali, otac je sav srećan. Jer, za gubitak njenog revolucionarnog žara , roditelji bi platili i mnogo više. Neko uostalom, kako kažu komandanti kolumbijske paravojske, mora da plati za ratovanje.