„Небеска видра” без пензије

Ниш – Један новински текст није довољан да би се у њему исписала професионална војничка каријера заставника Радослава Кораћа рођеног у Савином Селу (општина Врбас) пре 47 година. Заљубљеници у падобранство и небеске висине, али и они авантуристичког духа, рониоци и спелеолози учили су од њега. Међутим, ни све награде и признања, нису била довољна да овај, вишеструки државни првак добије – пензију.

Радослав Кораћ је после завршене средње војне школе у Сарајеву професионалну војничку каријеру започео 1980. године у Загребу, а у Дивуљама код Сплита био је на дужности поморског диверзанта, командира одељења и инструктора падобранства. Припадник 63. падобранске бригаде постаје 1989. године и од тада живи са породицом у Нишу. Прекомандован је, због потреба службе 2002. године, у 82. поморски центар у Црној Гори. Али, по завршетку професионалне војничке каријере суочио се са препреком која је за њега несавладива – параграфима и прописима.

– Раздруживање ме је затекло у Црној Гори. Када је проглашена самосталност, 3. јуна 2006, тако се рачунало, ја сам од тог датума, практично, био у страној војсци, можете ли ви то да замислите!? Породица ми је остала у Нишу, никада се нисмо селили, нити мењали место пребивалишта. Спроведена је анкета уочи тог догађаја и ја сам се изјаснио да желим да наставим свој војнички позив у Војсци Србије – каже Радослав.

Заставник Кораћ био је троструки првак државе у скоковима на циљ, двоструки државни првак у класичним падобранским дисциплинама, првак у дисциплини пара-ски, учесник у обарању четири државна рекорда, члан падобранске државне репрезентације у скоро свим дисциплинама. Он је и међу „Небеским видрама”, то је упамћено, три пута проглашаван за најбољег спортисту падобранца...

Одлуком Министарства одбране државне заједнице Србија и Црна Гора, упркос другачијем опредељењу, био је приморан да остане у Војсци Црне Горе и да сачека да буде разрешен професионалне војне службе. Тек потом могао је да оствари право на пензију и решава свој статус. Имао је више од 30 година пензијског стажа.

– У Србији сам од надлежних добио решење за остваривање права на пензију са напоменом да пензију исплаћује Црна Гора. Од 30. септембра 2006. године сам пензионер и све до августа прошле године примао сам пензију из црногорског фонда. Од 1. септембра 2007. године исплата је обустављена са образложењем да немам пребивалиште у Црној Гори – са призвуком беспомоћности казује нам Радослав.

Он каже још и да никада није имао пребивалиште у Црној Гори, да је држављанин Србије и да жели да тако и остане.

– У Министарству одбране Србије су ми препоручили да се преселим, што је за мене био шок. У Министарству Црне Горе понављају да они исплаћују само оне који имају место пребивалишта на њиховој територији и кажу да су спискови војних пензионера из Србије достављени Фонду за социјално осигурање војних осигураника наше земље, који треба да преузме исплату пензија. Кад сам се обратио надлежнима у Београду, они кажу да о томе не знају ништа. Тако сам ја, ето, колатерална штета братских односа Србије и Црне Горе – јада се овај падобранац.

Радослав каже да је пензија била једини извор прихода за њега, супругу и двоје деце.

– Зову ме да као врхунски падобранац и спортиста наступам за Србију. Зар то није парадокс? Имао сам до сада 4.400 скокова падобраном и 1.000 сати роњења са апаратима за отворени и затворени круг дисања. Ја хоћу да наступам, али одлазак на било какво такмичење захтева припреме, што повлачи трошкове, а ја немам новца за то – прича Радослав.

– Нашао сам се у шуми прописа у којој се не сналазим. А време пролази – завршава причу за „Политику” Радослав Кораћ и показује да је писао многима, од оних у државном врху до својих претпостављених. Разумевања, међутим, ниоткуд. Он преписку наставља. И са Београдом и са Подгорицом.