„Nebeska vidra” bez penzije

Niš – Jedan novinski tekst nije dovoljan da bi se u njemu ispisala profesionalna vojnička karijera zastavnika Radoslava Koraća rođenog u Savinom Selu (opština Vrbas) pre 47 godina. Zaljubljenici u padobranstvo i nebeske visine, ali i oni avanturističkog duha, ronioci i speleolozi učili su od njega. Međutim, ni sve nagrade i priznanja, nisu bila dovoljna da ovaj, višestruki državni prvak dobije – penziju.

Radoslav Korać je posle završene srednje vojne škole u Sarajevu profesionalnu vojničku karijeru započeo 1980. godine u Zagrebu, a u Divuljama kod Splita bio je na dužnosti pomorskog diverzanta, komandira odeljenja i instruktora padobranstva. Pripadnik 63. padobranske brigade postaje 1989. godine i od tada živi sa porodicom u Nišu. Prekomandovan je, zbog potreba službe 2002. godine, u 82. pomorski centar u Crnoj Gori. Ali, po završetku profesionalne vojničke karijere suočio se sa preprekom koja je za njega nesavladiva – paragrafima i propisima.

– Razdruživanje me je zateklo u Crnoj Gori. Kada je proglašena samostalnost, 3. juna 2006, tako se računalo, ja sam od tog datuma, praktično, bio u stranoj vojsci, možete li vi to da zamislite!? Porodica mi je ostala u Nišu, nikada se nismo selili, niti menjali mesto prebivališta. Sprovedena je anketa uoči tog događaja i ja sam se izjasnio da želim da nastavim svoj vojnički poziv u Vojsci Srbije – kaže Radoslav.

Zastavnik Korać bio je trostruki prvak države u skokovima na cilj, dvostruki državni prvak u klasičnim padobranskim disciplinama, prvak u disciplini para-ski, učesnik u obaranju četiri državna rekorda, član padobranske državne reprezentacije u skoro svim disciplinama. On je i među „Nebeskim vidrama”, to je upamćeno, tri puta proglašavan za najboljeg sportistu padobranca...

Odlukom Ministarstva odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora, uprkos drugačijem opredeljenju, bio je primoran da ostane u Vojsci Crne Gore i da sačeka da bude razrešen profesionalne vojne službe. Tek potom mogao je da ostvari pravo na penziju i rešava svoj status. Imao je više od 30 godina penzijskog staža.

– U Srbiji sam od nadležnih dobio rešenje za ostvarivanje prava na penziju sa napomenom da penziju isplaćuje Crna Gora. Od 30. septembra 2006. godine sam penzioner i sve do avgusta prošle godine primao sam penziju iz crnogorskog fonda. Od 1. septembra 2007. godine isplata je obustavljena sa obrazloženjem da nemam prebivalište u Crnoj Gori – sa prizvukom bespomoćnosti kazuje nam Radoslav.

On kaže još i da nikada nije imao prebivalište u Crnoj Gori, da je državljanin Srbije i da želi da tako i ostane.

– U Ministarstvu odbrane Srbije su mi preporučili da se preselim, što je za mene bio šok. U Ministarstvu Crne Gore ponavljaju da oni isplaćuju samo one koji imaju mesto prebivališta na njihovoj teritoriji i kažu da su spiskovi vojnih penzionera iz Srbije dostavljeni Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika naše zemlje, koji treba da preuzme isplatu penzija. Kad sam se obratio nadležnima u Beogradu, oni kažu da o tome ne znaju ništa. Tako sam ja, eto, kolateralna šteta bratskih odnosa Srbije i Crne Gore – jada se ovaj padobranac.

Radoslav kaže da je penzija bila jedini izvor prihoda za njega, suprugu i dvoje dece.

– Zovu me da kao vrhunski padobranac i sportista nastupam za Srbiju. Zar to nije paradoks? Imao sam do sada 4.400 skokova padobranom i 1.000 sati ronjenja sa aparatima za otvoreni i zatvoreni krug disanja. Ja hoću da nastupam, ali odlazak na bilo kakvo takmičenje zahteva pripreme, što povlači troškove, a ja nemam novca za to – priča Radoslav.

– Našao sam se u šumi propisa u kojoj se ne snalazim. A vreme prolazi – završava priču za „Politiku” Radoslav Korać i pokazuje da je pisao mnogima, od onih u državnom vrhu do svojih pretpostavljenih. Razumevanja, međutim, niotkud. On prepisku nastavlja. I sa Beogradom i sa Podgoricom.