Неморална трговина

Успех Партије правде и развоја на парламентарним изборима у Турској, инсистира председник Реџеп Тајип Ердоган, победа је демократије и свет то мора поштовати. И више него поштовати: Запад би и себи могао честитати на том тријумфу Ердоганове странке. Учинио је све да би турски вођа, којег је годинама Брисел отворено a Вашингтон нешто тише проказивао за ауторитарност, поново освојио апсолутну власт, и то захваљујући националистичкој харанги, притиску на опозиционе медије, прогону политичких противника, провоцирању побуне Курда на турском тлу, бомбардовању тог народа у суседним државама и ширењу нестабилности у региону.

За то што се није успротивио Ердогану, Вашингтон је за своје ваздушне бомбардере стекао приступ турској бази Инџирлик, из које може ефикасније организовати ударе на Исламску државу (ИД). Брисел је тиху предизборну подршку наплатио пристанком Турске да на свом тлу, даље од Европе, колико год може задржава више од два милиона сиријских избеглица. Та трговина не само што није морална, него неће донети ни профит.

Погодности Инџирлика ни издалека нису довољне да се савлада ИД, за шта је неопходна пешадија, међу којом су најбољи борци Курди, сада принуђени да избегавају и турске пројектиле. Избеглица би можда било нешто мање да Турска није, како се верује, подржавала и тврдокорне исламистичке групе у Сирији да би срушила Башара ел Асада. А два милиона људи нико неће моћи бесконачно држати у једној земљи ако су намерили да се пробију у другу.

Ни Турска није ништа добила на овим изборима, понајмање демократију и стабилност, како тврди Ердоган. Присталице је затровао најцрњим национализмом и паранојом, противнике је још више антагонизирао и, свеукупно, расцепио је нацију. И бриселска обећања да ће убрзати евроинтеграцију Турске тешко да ће се испунити. Мора да су тога свесни и у Анкари и да се зато, уз отворен цинизам, цењкају тражећи још новца за прихват избеглица, настојећи да извуку што је могуће више док је предност привремено на њиховој страни.

Европску дволичност у овом случају свакако су приметили и највећи евроентузијасти међу Турцима, да не спомињемо Курде, и турске и оне у суседним државама, који спадају у блискоисточне народе најотвореније према Западу. Деценијски однос Европе према Турској већ је допринео отклизавању те земље, донедавно секуларистичке, ка исламизму. У Бриселу и Вашингтону садa могу само да се надају како ће оснажени Ердоган, што је сасвим вероватно, постати још гори него до садa и тиме принудити сународнике да не одустану од западних вредности, као супротности његовој аутократији. И да се намерно трудио, Запад не би овако успешно Турке од својих вредности одбио.