Чувари српске вере и традиције

Најагара Фолс – Политичари и дипломате били су организатори потписивања Повеље о пријатељству Краљева и канадског града Најагаре Фолс. Повод и „темељ“ тог пријатељства је ранија сарадња, несебична и велика помоћ Краљеву канадског Србина Миломира Главчића. И, без обзира што је држава организатор доласка Краљевчана у Најагару Фолс, поменути добротвор је уистину био прави домаћин. Срећан и гостопримљив према земљацима, повезао нас је и са другима, нашим Србима који су о овом граду богати, угледни и утицајни.

На обали Нијагаре, тик уз познати водопад, који годишње обиђе и око 12 милиона туриста из целог света, најпознатије и најатрактивније хотеле држе управо Срби. То су Ђорђе Јарић и његови синови и кћерка, затим Џорџ Матовић, Жељко Рудан...Није претерано рећи да чак и управљају водопадом на канадској страни, лепшој од америчке и чине то на најбољи начин. У време наше посете, наспрам познатог водопада гради се прави споменички комплекс нашем научнику и изумитељу Николи Тесли, који је укротио ову реку и ту покренуо прву електрану.

– Радимо то уз помоћ цркве и Владе Србије, а уз дозволу канадских власти. Спремамо се и за прославу стогодишњице Српске народне одбране у Канади, организације која је одувек била чувар српских националних вредности, традиције и обичаја. Ми смо и сада у жижи дешавања у земљи, боримо се и дајемо наш допринос очувању интереса отаџбине. Баш недавно смо на низ адреса канадских институција и органа власти упутили протестно писмо због могућег пријема Косова у Унеско. Да не говорим о нашим активностима поводом сукоба у бившој Југославији, помоћи војницима на ратиштима, избеглицама...И данас овде помажемо Србима који пристигну у Канаду у намери да остану – објашњава нам Аца Пантелић, председник Српске народне обнове за Канаду, иначе рођени Ваљевац.

Он је и велики противник познатих подела Срба, којих је било и овде, па је зато огорчен на недавно смењеног владику Георгија који је, тврди, „неверничким службовањем и томе допринео“.

Иначе, поменути владика, како нам објашњава Даница Мировић Мацек, однедавно председница црквено-школске општине, затворио је 2006.године овдашњу православну цркву, у којој није било службе током наредне три године.

–Било је то његово реаговање на одлуку скупштине црквене општине о формирању корпорације којом смо хтели да заштитимо црквену имовину. Кад нам је затворио цркву, измолили смо владику Митрофана и прихватила нас је Америчка епархија. Вратио нам се и свештеник Дејан тако да сада, осим што нисмо у Канадској епархији, немамо проблема којих због Георгија има у другим црквеним општинама у Канади. Сада се овде редовно одржавају службе, у намери смо да саградимо и нову свечану салу на црквеном имању, јер су нам се вратили и верници и донатори – каже председница црквене општине Даница Мировић Мацек.

Она нас води и у обилазак града на Нијагари, који се простире на око 200 квадратних километара. Живи се понајвише у предграђима, тамо су али у различитим квартовима и најбогатији и најсиромашнији. А, ради се у ужем градском језгру, где се налази 107 хотела. Све су то објекти од две стотине до хиљаду лежајева и све је посвећено туризму чак и огроман казино, у коме има чак четири хиљаде запослених. Међутим, у другим гранама је све теже наћи посао, јер се и одавде индустрија сели тамо где је радна снага јефтинија, а ко не заради сто хиљада канадских долара годишње тај овде не може опстати.

– Раније је добар мајстор, рецимо у фабрици аутомобилских делова, зарађивао и више од тридесет долара на сат, а сада се тог посла прихватају људи и за упола мању зараду – објашњава нам Аца Пантелић.

У хотелима чији су власници Срби запослени су углавном наши људи којих у овом граду има око пет хиљада. Тако је у ресторану познатог Скајлон торња, у власништву Ђорђа Јерића, као и у ресторану „Копакабани“, чији је власник Жељко Рудан. Ту затичемо шефа кухиње, тридестогодишњег Владимира Бајића из Новог Сада.

– Овде сам дошао из „Шератона“, где сам био кувар па нисам добио повишицу. Због тога сам отишао и сада у овом ресторану имам 21 долара на сат. Али, већ сутра се враћам у „Шератон“, јер су дошли и понудили ми и тамо шефовско место и још већу зараду – објашњава нам Бајић.

Иначе, обичан кувар зарађује око 16 долара на сат, а конобар?

– Највише, а колико то је тајна – каже, уз шалу, наравно на српском, конобар Михаило Трипковић из Београда и додаје да је задовољан овдашњим животом, упркос носталгији према родном граду.

Иначе, понајвише зарађују стручњаци информатичари и лекари. Чак када је власт зараде ограничила на 400.000 годишње, лекари су радили по три дана, јер су ту своту остваривали за пола радне недеље.

Тако, нама из Србије све некако изгледа лепо, понајвише због далеко више шанси за зараду и лагоднији живот па и та грталица, како су нам објаснили, зими није тако страшна, иако снег зна да напада и по пет метара...