Живот са Хичкоком био је страва и ужас

Од нашег специјалног извештача

Беч – Медијску помаму на завршници 53. издања Вијенала, интернационалног филмског фестивала, изазвао је долазак Типи Хедрен (85), некадашње холивудске звезде која и славу и пропаст своје каријере дугује Алфреду Хичкоку. Вијенале јој је посветио мали омаж, глумица је присуствовала пројекцијама Хичкокових филмова „Птице” и „Марни”, после којих је на подужим подијумским разговорима причала о проблематичном односу са великим енглеским режисером, о животу са лавовима и тигровима и настанку филма „Рика”.

У врло искреним и у неку руку неразумљиво толерантним изјавама о Хичкоку, Типи Хедрен је публици изјавила да сексуалног предатора лако може да одвоји од генијалног режисера. Хедрен, жртва опсесивног Хичкоковог интересовања и сексуалног злостављања, била је за њега везана нераскидивим уговором који је блокирао било какву опцију рада са другим режисерима, што је резултовало кривим развојем њене каријере у правцу бе-продукција.

Омаж су добили и редитељ и сценариста аргентинског независног филма Раул Пероне и култни португалски режисер Маноел де Оливеира (1908–2015), а „у фокусу”се нашао тренутно најјачи представник уругвајског независног филма Федерико Веирој. Ове године веома политички ангажован, Вијенале се посветио темама финансијске кризе у Грчкој и избегличке драме која се одиграва пред очима Европе. Док се у Бечу са невероватно великим интересовањем ишчекивало гостовање бившег грчког министра финансија Јаниса Варуфакиса који је пре неко вече одржао предавање на бечком економском факултету, биоскопска публика била је у прилици да у оквиру специјалног програма „Још једном, али суптилније/Грчки филмови 2005–2015” види филмска остварења Елиаса Петропопулоса, Еве Стефани, Паноса Кутраса, Вардиса Маринакиса, Христоса Каракепелиса, Ектораса Лигизоса, Кристине Кутсоспиру, Јаниса Фаграса и Јаниса Економидеса.

„Три Р” назив је програма који је посвећен филмовима Марка Рапапорта, Ане-Шарлоте Робертсон и Жан-Клода Русоа, а један од најинтересантнијих „специјала” – уопштено гледано и невезано само за ову годину – посвећен је Иди Лупино (1918–1995) као продуценткињи и редитељки, а не као глумици. Енглеска уметница Ида Лупино је себе звала „Бети Дејвис сиромашних”. Своју глумачку каријеру је започела у Лондону, а са петнаест година је већ имала главну улогу у првом холивудском филму „Алиса у земљи чуда” (1933), од које је, из непознатих разлога, одустала. После неколико успешних филмова у којима није остала непримећена, Лупино почињу да замарају неинтересантне улоге које се пишу за жене и почетком 1940-их одлучује да сама узме ствари у своје руке. Свих седам дугометражних филмова које је Ида Лупино режирала у распону од 1949. до 1966. налази се на програму Вијенала: „Нежељено”, „Никада се не плаши” (оба 1949), „Силовање” (1950), „На опасном тлу”, „Сурова, брза и лепа” (оба из 1951), „Аутостопер” (1953), „Бигамиста” (1953) и „Проблем са анђелима” (1966). Иду Лупино су српски гледаоци могли да упознају као редитељку, гледајући неку од стотинак епизода „Зоне сумрака” које је режирала. Иза камере је стајала и за америчку телевизијску серију „Бегунац” (1963–67).