Кроз равницу се путује дуго, дуго...

Теци, теци Дунаве... Песма клизи: „Та ока два, два бадема... уместо ордена на мојим грудима ноћас су заспала.” За њом се ређају „Скелеџија”, „Мађарица”, „Рузмарин”... Песме са прве плоче групе „Гарави сокак” биле су велики југословенски хит. Изашло још 10  ауторских албума кантаутора Бранислава Крстића Банета за кога кажу да „живи своје стихове” – саградио је брод, па му је адреса на целом Дунаву плавом, а затекли смо га у кућерку у Срему, тачније у Врднику на Фрушкој гори, где ствара у миру и тишини.

Поред музике, текстова и аранжмана за „Гарави сокак”, Крстић је радио и музику за филмове и позоришне представе. Навијачи ФК „Војводина” на утакмицама певају „Ћири бу, ћири ба” као своју химну. Тамбураши (прим, бас, бегеш, чело) у кафани пуној дима... E, то је прича за себе.

Војвођански „Битлси”

Бранислав, свима знани као Бане Крстић рођен је у Новом Саду, у предграђу Клиса и радо прича о свом босоногом детињству, пецаљки од бамбуса са пловцима од гушчијих пера, санкама које вуку коњи и каубојским филмовима.

– Имао сам једну керушу која се звала Лајка, као она што је летела у космос. Сећам се играња фудбала са друговима, одераних колена и првих упецаних бодорки и шарана.

Мој отац је био ауто-механичар, а мајка кројачица. Обрађивали смо и своју земљу. То је у то време било уобичајено. Узор ми је био деда, јер је имао стари „фергусон” трактор, који је мени изгледао као нека аждаја а којом је он управљао. Добро је певао и свирао хармонику, а и име сам добио по њему.

„Чуперак плави” се школарцима обично мота по глави.

– У време основне школе, ми смо поред учења помагали родитељима у пословима у домаћинству и на њиви. Спорт, музика и поезија су дошли много касније, тек у средњој школи. Бане је у музичке воде упловио опчињен албумом „Битлса” који је добио за 18. рођендан. – Толико самбио фасциниран да самод надница за брање кукуруза купио гитару. Сам сам учио да свирам, и од кога сам стигао, највише од вршњака.

Музика „дечака из Ливерпула” га је покренула да 1981. године оснује и бенд „Па шта”.

– Да, „Битлси” су били моје велико откриће, иако су они завршили каријеру осам година раније, 1970. Били смо обучени као они и цео репертоар чиниле су само њихове песме. Свирали смо на игранкама, по омладинским домовима и радним акцијама. Тек касније сам приметио пресудан утицај те естетике на већину добрих бендова на светској, а посебно нашој сцени. Код „Бијелог дугмета”, Бајаге, Балашевића и Џонија Штулића постоје видљиви трагови „Битлса”, барем се мени чини. Што је најважније, они су за мене и дан-данас светски бенд број један–каже наш саговорник и додаје да је Милан Трифуновић, једини члан бенда, са њим од првог дана до данас.

– Њему сам 1981. године послао писмо у војску и позвао га да свира у групи „Па шта”. Данас изводи етно-перкусије и извлачи тонове из предмета, попут тикве, звона, дрвене кашике...– сећа се наш саговорник.

У старом комбију, прашњавим војвођанским путевима бенд је прешао око 15.000 километара од игранке до игранке, око 100 наступа. Слушали су „Битлсе”, али и тамбураше и од њих „покупили” неке од песама. На једној од свирки, пред сам крај, „зачинили су” са Томом Здравковићем и...

– Под је био прекривен срчом– узвраћа Бане.

Био је то сигнал да коригују своје музичко опредељење и1987. почињу да компонују своје песме.

– То је био услов опстанка. Са 25 година или успеш да напишеш песме које нешто значе публици, или бежиш из тог света на неко сигурније место– уверава нас.

И ту долазимо до приче о кумству великог песника.

– Мику Антића сам поштовао и познавао. Написао је сјајну поезију, која још чека да буде откривена– каже наш саговорник и додаје:

– Песме сам почео да пишем са двадесетак година, као текстове за музику, јер сам у то време већ имао бенд. Дуго сам лутао, али сам био стрпљив. Онда сам једног дана налетео на Микину збирку „Гарави сокак” и упознао свет који сам доживео као свој. Био сам импресиониран том оптиком, дечијих песама за одрасле. Духовитост и дубина –у исто време. Првом приликом питао сам Мику да ли могу да дам име групи „Гарави сокак”. Рекао је: „Можеш!” и тако постао наш кум– поносан је Крстић.

Није живот плаћен да ме милује

Није било лако досегнути замишљено.

– Имао сам 27 година, носио гитару под мишком и нисам знао шта да одговорим када ме неко пита: „Шта радиш?” Да кажем да пишем песме и да ћу можда бити нешто... То је био најтежи период у мом животу. „Патос” довољно снажан да се догоди „Гарави сокак” – рекао је одавно Крстић.

Уредник дискографске куће  „Југотон” Синиша Шкарица га је сваки пут, када би дошао са новим стиховима, храбрио:„Добар си, талентован, али мора да буде још више војвођански.” Трајало је то све до 1989. године.

– Тада сам потрошио све паре, наде и жеље. Две године нисмо свирали. Студирао сам увелико, још три испита до краја Пољопривредног факултета. Идем преко моста и застанем и смислим: „Теци, теци Дунаве, теци Дунаве...” Кренуле риме попут жубора воде. „Е, то је то!” рекао је Шкарица. Први албум продат је у више од 100.000 примерака! – подвлачи музичар црту.

– Нисам дипломирао, али сам добио драгоцено знање. Научио сам шта значи научни приступ и користио га много пута у животу. Можда сам због тога и успео да опстанем на музичкој ветрометини све ове године – прича несуђени агроном.

Опстао је захваљујући томе што је имао 500 динара у џепу и довољно храбрости да, суочен са неправдом од стране дискографа, оснује сопствену издавачку кућу. Први коме је понудио сарадњу био је Звонко Богдан, искрено се обрадовао јер га нико од дискографа 17 година није позвао.

– Веома сам срећан што сам имао прилику да упознам Звонка Богдана и са њим сарађујем. Он је велики уметник, аутор већине песама које и пева и изузетан интерпретатор. Увек је насмејан, а његов пут, дуг педесет година без одступања, није био лак. То је данас реткост – истиче Крстић.

Реткост је и оно што се догодило песми „Ко те има, тај те нема” коју су певали Звонко Богдан, Драган Којић Кеба, Бане Крстић и у обради и Џони Штулић.

– Ја сам комплетан аутор: текста, музике и аранжмана. Идеја за песму ме је прогањала десетак година. А онда сам је писао више оддва месеца. Имала је 54 строфе, од којих сви знају последње три. Кад сам је уступио Звонку Богдану, после неколико извођења на концертима схватио сам да је пева свако ко разуме наш језик. Од Новог Сада до Новог Зеланда. Без телевизије, радија, спота, рекламе… Попут воде која је сама тражила и нашла свој пут– сликовито објашњава.

За извођача модерне војвођанске шансоне, засноване на фолк звуку, Сланкамен је место инспирације, у које је дошао случајно, а остао намерно.

– Човек мора да се посвети томе што ради да би опстао, како споља, тако и изнутра. Волим Дунав, он ме инспирише. Сланкамен  је једно од најживописнијих места уз Дунав. Тромеђа Баната, Бачке и Срема. „Ћувик” са ког се види по сто километара на све четири стране света. Ту се точи и стара сорта вина сланкаменка и прави одлична сланина. Добро, има и дивних места за пецање, мада ја чешће „пецам” стихове него рибу. Пецаљке носим ради реда, да не мисле да сам луд– искрен је наш саговорник.

Подсећамо се стихова „када се уморан вратим са пута, у унутрашњем џепу капута, нађу се две-три звездице мале, за оне што ме зову ћале”, јер Бане је отац тројици синова.

– Данило студира другу годину на Факултету за безбедност, Ангело је на првој години Факултета техничких наука, а Михајло је проходао пре неки дан (он има 14 месеци ) – истиче Крстић и напомиње:

– Прошле године су нам открили фамилијарно стабло од 16. века до данас. Потичемо из Црне Горе, једно време смо били на Косову, а са Чарнојевићем смо дошли овде где смо данас, на Клису, предграђе Новог Сада. На пет минута до центра и пет минута до царства биља у моћној равници– не заборавља да помене и претке.

И накриво шешир носи, и то не за џабе, то му је, како у стиху каже, остало до бабе.

– Тако је испало. Тога је било много у свету из кога долазим, мада је и онда то било врло архаично– помиње. – Сви музичари из моје генерације волели су да буду „бели свет”, ја сам кренуо у супротном смеру и обукао се у сељака. Видео сам ту неправду над земљом. Ко год је могао и смогао храбрости побегао је у град. Сељак и земља су остављени на милост и немилост климатским стихијама и неправди, која траје и данас.

„Гарави сокак” често наступа, већ идуће недеље 20. новембра  биће у Лазаревцу, а 26. децембра у Дому Синдиката у Београду јер су одлучили да уместо пролећног направе зимски концерт.

– Кад не свирам концерте и не пишем песме, снимам на терену и у студију ромске тамбураше и певаче, анонимне народне уметнике. Покушавам да их украдем од кафанског дима и заборава– поверава нам се на крају разговора музичар.

-----------------------------------------------

Твитови

Бане Крстић често своја промишљања оставља на друштвеним мрежама:

Треба имати снаге и храбрости да се мери својим метром и својим сатом.

Нас је равница научила да се не сме ни брзо, ни споро, а да се мора дуго.

Кад људи почну да диване, сви су род…

Опасна су путовања– често човек оде као један, а врати се као други, ил’ још чешће као неко сасвим трећи

Боље је због љубави изгубити памет, него због памети изгубити љубав

Ако вам птица слети на длан, не затварајте руку да би могла да одлети и да вам се опет врати

-----------------------------------------------

Маратонац

Бане Крстић се може похвалити и својеврсним подвигом. Сваки дан, без изузетка, од првог јануара 1985. до првог јануара 1986, трчао је  по 10 километара.

– У то време сам већ неколико година тренирао гимнастику, посебно на коњу с хватаљкама. Обично сам после тренинга трчао до куће неких 5-6 километара.Имао сам одличну кондицију. Зато сам решио да покушам да годину дана трчим сваки дан 10 километара кроз клисански атар и уз канал ДТД. Могло би се рећи из чиста мира. Трчао сам по снегу, беспућу, блату и прашини. Доживео сам у атару цео једногодишњи циклус. Од снегом прекривених ораница до пролећа, ницања и раста биља, бербе и опет орања и новог снега. Било је и пљускова, снега до колена, сусрета са животињама и људима из недођије, чобанима... Увукао се у ноздрве мирис свог тог биља и земље.То сматрам једним од најбољих искустава које сам стекао, јер сам тада продубио схватање света из ког долазим, о ком сам после могао и да пишем– враћа се Крстић повремено успоменама.

Ту је самом себи показао да у погледу воље, доследности и упорности нема проблем.

– Било шта да ми падне на памет могу да кренем и да не станем до циља– уверен је.

-----------------------------------------------

Тамбураши

Јаника Балаж је легенда тамбурашке музике. На својој тамбурици „бисерници” (прим) успевао је да постигне најпрефињенији тон налик звуку виолине.

– Имао сам срећу да га упознам и често слушам, а и објавио сам његов ЦД. Био је и остао највећи. Имао је личност, посвећеност и пут, а био је и део епохе која је имала времена да слуша тамбураше. То се није радило на брзину. Тај спори такт живота којим су свирали стари тамбураши је нешто за чим чезнемо данас– примећује Крстић

 Каква је данас војвођанска тамбурашка сцена? Који су најбољи оркестри? Где могу да се чују?

– Свира се и сад добро, али не као у Јаникино време. На прсте једне руке могу се набројати добри тамбурашки састави данас. Ја највише волим да слушам оркестар „Ад Либитум” и оркестар Милета Николића. Они свирају у „Аква Дорији”. Веома ценим оркестре „Зоруле” и „Романсу”, суботичку „Равницу”, има их још. Велики допринос тамбураштву дали су и ромски тамбураши, а нарочито певачи: Браташ, Чварак, Писарика, Бошкић...

-----------------------------------------------

Ко миш у септембру

Био је Бане широм земљиног шара, али се своје равнице не одриче, о томе и у песми „виче”:

„Докле год је широк Дунав,

докле год је раван Срем,

за мене је мирна Бачка,

ја одавде не идем.”

Затим у другој придодаје:

„Живим ко миш у супермаркету

Окружен најлепшим женама на свету

Са песмом Цигана и чашом вина

Ту где за срце још места има.”