Дванаест хиљада километара на бициклу

– Родитељи ми нису подарили крила да летим, али су ми зато купили точкове  да возим – каже Алберто Рејносо Мендес, младић који је од мексичког града Сан Луис Потосија до Београда стигао на бициклу. Овде га је угостио Рамон Шилотл, амбасадор Мексика.

По занимању је економиста. Имао је добар посао и више него пристојну плату. Како је уопште одлучио да  крене на пут и пређе готово 12.000 километара?

– Планирао сам ову авантуру од четврте године. Радио сам врло досадан посао, за столом, у канцеларији. Онда сам схватио да ме то не испуњава и да морам да остварим свој сан да видим свет – објашњава Алберто. Никада није био професионални бициклиста. Био је, каже, сасвим обичан мршавко, који се умарао и после вожње дуге шездесетак километара. Кренуо је да „освоји свет” када је схватио да од своје зараде не може да купи две најважније ствари – сунце и срећу.

– Моје путовање захтевало је много жртвовања, али вредело је. Купао сам се у рекама, океану, у кућама људи које сам сретао на улици. Мој дом је шатор, кров су ми облаци, а двориште читав свет – каже Алберто.

Прва ствар коју је научио у току похода на Европу била је да каже „хвала” на језицима свих земаља кроз које је пролазио. Одушевили су га гостопримство и непосредност људи које је упознавао.

– Први пут имао сам прилику да уживо видим све оно о чему сам слушао у својој домовини. Срео сам се и са избегличким невољама. Без речи ме је оставила једна арапска жена која ми је дала јабуку у Немачкој рекавши да је мени потребнија него њој – прича Мексиканац. Прошао је Америку, Канаду, Белгију, Луксембург, Холандију, Немачку, Чешку, Аустрију, Мађарску, Хрватску и сад је у Србији. Ускоро ће наставити према Бугарској и Турској, а одатле ће на пролеће кренути да заокружи авантуру.

– Обићи ћу Грчку и Италију. Коначан тест ми је прелазак Алпа. Ако то успем, онда могу све – каже Алберто.

Његово педалирање светом прате бројне згоде и незгоде. Ускоро се, каже, навршавају две године од када је, на првом путовању до Америке, замало умро у пустињи у Тексасу. Дехидрирао и исцрпљен пао је у жбун. У даљини је угледао рекламу за ресторан и натерао је себе да устане и настави да хода. Једном је чак завршио и у затвору. Није прекршио никакав закон, већ су му љубазни полицајци понудили преноћиште у једној од ћелија, на сувом и топлом. Морили су га и временски услови, механика на бициклу, а понекад је упадао и у психичке кризе питајући се шта му то све треба.

– У Мађарској сам хтео да одустанем, али сам онда схватио да имам нешто што други немају. Имам храбрости да следим свој сан. И тада сам решио да „предаја” буде забрањена реч за мене – каже он.

На овом путу стекао је и драгоцена искуства, пријатеље за цео живот и упознао културе различитих земаља.

Србија је одмах освојила његово срце. Људи су љубазни, а због девојака му се замало није ушинуо врат – толико су лепе да се на Тргу републике окретао као ветрењача за њима.

– Мајка ми је рекла да очекује да јој доведем снајку са Балкана. Мислим да ће тако и бити – нашалио се Алберто.