Dvanaest hiljada kilometara na biciklu

– Roditelji mi nisu podarili krila da letim, ali su mi zato kupili točkove  da vozim – kaže Alberto Rejnoso Mendes, mladić koji je od meksičkog grada San Luis Potosija do Beograda stigao na biciklu. Ovde ga je ugostio Ramon Šilotl, ambasador Meksika.

Po zanimanju je ekonomista. Imao je dobar posao i više nego pristojnu platu. Kako je uopšte odlučio da  krene na put i pređe gotovo 12.000 kilometara?

– Planirao sam ovu avanturu od četvrte godine. Radio sam vrlo dosadan posao, za stolom, u kancelariji. Onda sam shvatio da me to ne ispunjava i da moram da ostvarim svoj san da vidim svet – objašnjava Alberto. Nikada nije bio profesionalni biciklista. Bio je, kaže, sasvim običan mršavko, koji se umarao i posle vožnje duge šezdesetak kilometara. Krenuo je da „osvoji svet” kada je shvatio da od svoje zarade ne može da kupi dve najvažnije stvari – sunce i sreću.

– Moje putovanje zahtevalo je mnogo žrtvovanja, ali vredelo je. Kupao sam se u rekama, okeanu, u kućama ljudi koje sam sretao na ulici. Moj dom je šator, krov su mi oblaci, a dvorište čitav svet – kaže Alberto.

Prva stvar koju je naučio u toku pohoda na Evropu bila je da kaže „hvala” na jezicima svih zemalja kroz koje je prolazio. Oduševili su ga gostoprimstvo i neposrednost ljudi koje je upoznavao.

– Prvi put imao sam priliku da uživo vidim sve ono o čemu sam slušao u svojoj domovini. Sreo sam se i sa izbegličkim nevoljama. Bez reči me je ostavila jedna arapska žena koja mi je dala jabuku u Nemačkoj rekavši da je meni potrebnija nego njoj – priča Meksikanac. Prošao je Ameriku, Kanadu, Belgiju, Luksemburg, Holandiju, Nemačku, Češku, Austriju, Mađarsku, Hrvatsku i sad je u Srbiji. Uskoro će nastaviti prema Bugarskoj i Turskoj, a odatle će na proleće krenuti da zaokruži avanturu.

– Obići ću Grčku i Italiju. Konačan test mi je prelazak Alpa. Ako to uspem, onda mogu sve – kaže Alberto.

Njegovo pedaliranje svetom prate brojne zgode i nezgode. Uskoro se, kaže, navršavaju dve godine od kada je, na prvom putovanju do Amerike, zamalo umro u pustinji u Teksasu. Dehidrirao i iscrpljen pao je u žbun. U daljini je ugledao reklamu za restoran i naterao je sebe da ustane i nastavi da hoda. Jednom je čak završio i u zatvoru. Nije prekršio nikakav zakon, već su mu ljubazni policajci ponudili prenoćište u jednoj od ćelija, na suvom i toplom. Morili su ga i vremenski uslovi, mehanika na biciklu, a ponekad je upadao i u psihičke krize pitajući se šta mu to sve treba.

– U Mađarskoj sam hteo da odustanem, ali sam onda shvatio da imam nešto što drugi nemaju. Imam hrabrosti da sledim svoj san. I tada sam rešio da „predaja” bude zabranjena reč za mene – kaže on.

Na ovom putu stekao je i dragocena iskustva, prijatelje za ceo život i upoznao kulture različitih zemalja.

Srbija je odmah osvojila njegovo srce. Ljudi su ljubazni, a zbog devojaka mu se zamalo nije ušinuo vrat – toliko su lepe da se na Trgu republike okretao kao vetrenjača za njima.

– Majka mi je rekla da očekuje da joj dovedem snajku sa Balkana. Mislim da će tako i biti – našalio se Alberto.