Душа народа

БУКА И БЕС
Призор с Аде Циганлије у којем више десетина грађана систематски игнорише леш утопљеног младића положеног на обалу, по бруталности не може да парира сценама забележеним у овој држави чак ни у скромном временском оквиру од неколико последњих недеља. Па ипак, управо несрећа на београдској плажи помера већ више но померени национални праг перцепције.

Изостанак реакција купача на смрт неопрезног Нишлије скренуо је општу критичку пажњу на сам народ, а тако шта се у овдашњем јавном дискурсу радо избегава. Наравно, критике у штампи углавном су стидљиве и усмерене тек на исечак популуса у виду масе која је забављајући се на плажи потпуно игнорисала леш. Али, не памти се да су наши медији – макар по принципу парс про тото, циљајући на стотинак купача – тако аргументовано имплицирали емоционално-моралну отупелост народа.

У овој земљи ни литература никад није била критична према своме народу на начин на који су то, рецимо, били Томас Бернхард у Аустрији или Луј Фердинанд Селин у Француској, или на који су то данас Латиноамериканци Орасио Кастељанос Моја и Фернандо Ваљехо. И најсвеснији левичарски интелектуалци су, уз ретке изузетке, одувек имали топлу реч разумевања за народ, који је, по њима, увек изигран од стране несавесних националних вођа и њихових помагача из редова саме интелигенције. Као да је, уз све то, почетком деведесетих између политичара и масе склопљен садомазохистички пакт у којем већина високих чиновника има право да је пустоши у материјалном смислу али и дужност да јој подилази у идеолошком и "духовном". Отуда и сиромаштво, али и посвемашњи популизам, несамокритичност и амнестија од одговорности за све масовно атестирање штетних одлука какво је у Србији претходне деценије било чак рутинска ствар.

Али, док је режим из деведесетих испољавао – и охрабривао људе на – агресију, владе из 21. века труде се да прикажу друштвени контекст као нормалан, а пошто он то још увек баш и није, људи неретко само потискују своје незадовољство. Уз то им на вољу остају разни одбрамбени механизми, међу којима је најгори али не и најређе коришћен: краткорочна радост што је неком до нас рђавије но нама. А колико је речени механизам у употреби код Срба казује и факат да је таква морбидна радост одвајкада предмет пословица, иначе области усмене, народњачке културе. У овој средини људи су већ годинама фамилијарни са смрћу, почев од тога што је малтене сваки појединац током деведесетих свакодневно био принуђен да промишља могућност да настрада, што у оно доба и унутар онаквог система није био нарочит проблем. Домаћи медији су на разне начине – од фамозних прилога с ратишта у ТВ дневнику до обнављања култа разних јунака чија је главна врлина била то што су достојанствено страдали – фаворизовали смрт а кад је њена таква производња посустала, надокнадили су је крвави спољнополитички прилози из Авганистана, Ирака, САД или Шпаније и освежен интерес за аудиовизуелне наративе о ултранасиљу и масовним убиствима, жанр чије су основе постављали филмови Паклена поморанџа Стенлија Кјубрика или Рођене убице Оливера Стоуна односно серија Криминалистичке приче Ејбла Фераре. Укратко, овдашњи људи су с једне стране преко система, медија или у непосреднијем смислу већ дуго приморани на присност са смрћу која је праћена дугогодишњим самопотискивањем и малтене дводеценијским лишавањем личних потреба. У исто време се све више, транзицијом и доступношћу кабловских програма, спомиње савремени контекст у којем човек малтене то није ако не испуњава и своје ситне хедонистичке прохтеве. У суми, људи нерадо одустају од прилике за, макар и ситни, ужитак. А у средини где нема услова за регуларно испуњавање императивног појма ужитка и надокнађивање пропуштених ужитака, природно се снижава и стандард ситуације која може да га изнедри.

"Зар су сви који се виде на слици, до једног, баш такви? И шта ако стварно јесу?" – закључује свој уводник о равнодушним купачима с Аде један искусни новинар. Писац ове колумне пак не верује да су људи који су "безмало прескакали" леш у потрази за ужитком на плажи, испољавали пре свега безосећајност, како је то потенцирао део штампе. Можда су многи од њих, у сталном транзиционом самопотискивању, не допуштајући да им један покојник поквари забаву, заправо имали емотивну реакцију али су је суспрегли.

И шта ако она није подразумевала само жалост и непријатан осећај?