Duša naroda

BUKA I BES
Prizor s Ade Ciganlije u kojem više desetina građana sistematski ignoriše leš utopljenog mladića položenog na obalu, po brutalnosti ne može da parira scenama zabeleženim u ovoj državi čak ni u skromnom vremenskom okviru od nekoliko poslednjih nedelja. Pa ipak, upravo nesreća na beogradskoj plaži pomera već više no pomereni nacionalni prag percepcije.

Izostanak reakcija kupača na smrt neopreznog Nišlije skrenuo je opštu kritičku pažnju na sam narod, a tako šta se u ovdašnjem javnom diskursu rado izbegava. Naravno, kritike u štampi uglavnom su stidljive i usmerene tek na isečak populusa u vidu mase koja je zabavljajući se na plaži potpuno ignorisala leš. Ali, ne pamti se da su naši mediji – makar po principu pars pro toto, ciljajući na stotinak kupača – tako argumentovano implicirali emocionalno-moralnu otupelost naroda.

U ovoj zemlji ni literatura nikad nije bila kritična prema svome narodu na način na koji su to, recimo, bili Tomas Bernhard u Austriji ili Luj Ferdinand Selin u Francuskoj, ili na koji su to danas Latinoamerikanci Orasio Kasteljanos Moja i Fernando Valjeho. I najsvesniji levičarski intelektualci su, uz retke izuzetke, oduvek imali toplu reč razumevanja za narod, koji je, po njima, uvek izigran od strane nesavesnih nacionalnih vođa i njihovih pomagača iz redova same inteligencije. Kao da je, uz sve to, početkom devedesetih između političara i mase sklopljen sadomazohistički pakt u kojem većina visokih činovnika ima pravo da je pustoši u materijalnom smislu ali i dužnost da joj podilazi u ideološkom i "duhovnom". Otuda i siromaštvo, ali i posvemašnji populizam, nesamokritičnost i amnestija od odgovornosti za sve masovno atestiranje štetnih odluka kakvo je u Srbiji prethodne decenije bilo čak rutinska stvar.

Ali, dok je režim iz devedesetih ispoljavao – i ohrabrivao ljude na – agresiju, vlade iz 21. veka trude se da prikažu društveni kontekst kao normalan, a pošto on to još uvek baš i nije, ljudi neretko samo potiskuju svoje nezadovoljstvo. Uz to im na volju ostaju razni odbrambeni mehanizmi, među kojima je najgori ali ne i najređe korišćen: kratkoročna radost što je nekom do nas rđavije no nama. A koliko je rečeni mehanizam u upotrebi kod Srba kazuje i fakat da je takva morbidna radost odvajkada predmet poslovica, inače oblasti usmene, narodnjačke kulture. U ovoj sredini ljudi su već godinama familijarni sa smrću, počev od toga što je maltene svaki pojedinac tokom devedesetih svakodnevno bio prinuđen da promišlja mogućnost da nastrada, što u ono doba i unutar onakvog sistema nije bio naročit problem. Domaći mediji su na razne načine – od famoznih priloga s ratišta u TV dnevniku do obnavljanja kulta raznih junaka čija je glavna vrlina bila to što su dostojanstveno stradali – favorizovali smrt a kad je njena takva proizvodnja posustala, nadoknadili su je krvavi spoljnopolitički prilozi iz Avganistana, Iraka, SAD ili Španije i osvežen interes za audiovizuelne narative o ultranasilju i masovnim ubistvima, žanr čije su osnove postavljali filmovi Paklena pomorandža Stenlija Kjubrika ili Rođene ubice Olivera Stouna odnosno serija Kriminalističke priče Ejbla Ferare. Ukratko, ovdašnji ljudi su s jedne strane preko sistema, medija ili u neposrednijem smislu već dugo primorani na prisnost sa smrću koja je praćena dugogodišnjim samopotiskivanjem i maltene dvodecenijskim lišavanjem ličnih potreba. U isto vreme se sve više, tranzicijom i dostupnošću kablovskih programa, spominje savremeni kontekst u kojem čovek maltene to nije ako ne ispunjava i svoje sitne hedonističke prohteve. U sumi, ljudi nerado odustaju od prilike za, makar i sitni, užitak. A u sredini gde nema uslova za regularno ispunjavanje imperativnog pojma užitka i nadoknađivanje propuštenih užitaka, prirodno se snižava i standard situacije koja može da ga iznedri.

"Zar su svi koji se vide na slici, do jednog, baš takvi? I šta ako stvarno jesu?" – zaključuje svoj uvodnik o ravnodušnim kupačima s Ade jedan iskusni novinar. Pisac ove kolumne pak ne veruje da su ljudi koji su "bezmalo preskakali" leš u potrazi za užitkom na plaži, ispoljavali pre svega bezosećajnost, kako je to potencirao deo štampe. Možda su mnogi od njih, u stalnom tranzicionom samopotiskivanju, ne dopuštajući da im jedan pokojnik pokvari zabavu, zapravo imali emotivnu reakciju ali su je suspregli.

I šta ako ona nije podrazumevala samo žalost i neprijatan osećaj?