Песме из мале кутије

ИНТЕРВЈУ
У року од два дана, прошле недеље, Чарлсу Симићу, једном од најугледнијих америчких песника, додељена су два значајна америчка признања за поезију – почасно звање песника лауреата Конгресне библиотеке у Вашингтону и награда Воласа Стивенса за ову годину. Добар повод за разговор с овим песником "мрачне надреалистичке визуре" (како га тамошњи критичари називају), аутором бројних књига поезије, песама у прози и есеја, пулицеровцем и америчким академиком, иначе рођеним Београђанином.

Песник лауреат је превасходно енглеска песничка институција. Шта значи бити песник лауреат у Америци? Како замишљате себе у новој улози?

До пре петнаестак година положај песника лауреата није постојао. Бити саветник те библиотеке и данас је права мисија. За разлику од Енглеске, песник лауреат овде не мора да пише песме по наруџбини. Шта ћу учинити на том положају, зависи од мене самог. Могу да изађем на улицу и извикујем песме на сваком углу, или да останем код куће и ноћу бројим звезде. У сваком случају, намеравам да и даље задржим дистанцу у односу на званични Вашингтон.

У својим сећањима често описујете прве године ваше младости по доласку у Америку, у којима поред хотела "несанице" преовлађује библиотека, место интимних, готово еротских жудњи за оним што је између корица књига и око њих. Имају ли библиотеке и данас исте чари?

Имају, и те како. Зато једва чекам да се запутим у лутање подрумским лавиринтима ове библиотеке. Пре много година неки пријатељ који је у њој радио повео ме тамо, где сам, на пример, открио да имају свако издање сваке књиге коју је Васко Попа икада објавио. То вам пружа представу о величини и амбицијама те библиотеке. Осећаћу се као да сам на небесима.

Да ли се променио систем вредности које читалац данас учитава у књигама, у односу на време када сте почињали да пишете?

То није лако рећи, пошто се публика која чита поезију знатно умножила од средине педесетих, када сам ја почео да пишем. Тада су љубитељи поезије у Чикагу представљали групицу људи која је могла стати у једну једину собу. Данас се поезија много више пише, објављује и чита на јавним наступима, Американци су много отворенији према поезији. Оно што је некад била елитистичка и езотерична посвећеност, више то није. Неки песници су несрећни због тога. Ја нисам.

Иако сте Србин, америчка критика и колеге су вас одувек доживљавали као аутентичног песника Америке? Каква је та Америка данас, у време када су метафоре морале да устукну пред ужасном стварношћу, како недавно рече Дон де Лило?

Сједињене Државе су одувек биле земља пуна противречности, а никада место које се може лако објаснити. Данас су још мање појмљиве. Нико од мислећих људи које познајем нема појма куда ова земља иде. Међутим, сви се слажу да наша будућност, уколико доиста наставимо да следимо империјалне амбиције и бескрајне ратове, неће бити баш обећавајућа.

Пишете поезију која је кадра да превазиђе непосредну стварност и отме се изазову да буде "извештај" о катастрофичним визијама? Како то успевате?

Када будете прочитали моју следећу збирку песама запазићете да у њима нема дистанцирања од те застрашујуће стварности. Биће занимљиво пратити реаговања у јануару, кад та књига изађе из штампе. Ми у Америци бесконачно причамо о рату, а да нам уопште није дозвољено да видимо макар једну слику ратног призора, нити да размишљамо о последицама наших акција, тако да ће те песме неке читаоце, можда, и узнемирити.

Ваша поезија следи метафизичке приче "мале кутије" и открива микросвет опипљивих ствари и бића, бескрајно увећаних... О каквој је метафизици реч? Шта још крије ваша мала песничка кутија?

То је метафизика човека који пати од несанице, који је убеђен да има душу, али подозрева сумња да бог не постоји, а да је свемир бескрајан и недокучив. Што се тиче мале кутије, тог малог мозга у мојој глави, ко зна шта ће следеће из ње да се испили.

Илузије о златном добу америчке књижевности иронично сте упоредили са призором у коме каубоји читају Емили Дикинсон у седлу. Шта данашњи амерички "каубоји" читају у седлу? 

Они читају Библију и слушају глас Исусов да чују коју ће земљу следећу да нападну.

Упознали сте готово све водеће песнике данашњице, нобеловце, с некима се и спријатељили. Ко вам је, од свих, остао најзагонетнији, као личност и као стваралац?

Васко Попа, без двоумљења. Никад у животу нисам срео песника који је у својој тридесетој години до те мере предвидео унапред сваку песму коју ће написати до краја живота. Имао је обичај да ми до танчина препричава неке циклусе песама које је планирао да напише и, на моје изненађење, десетак година касније, тај циклус би се појавио тачно онакав каквим ми га је описао. Већина песника нема благу идеју како ће да напише следећу песму, нити хоће ли уопште бити следеће песме, тако да је Васко Попа јединствен случај.

После благог отопљавања, као да се поново затежу конци актуелних српско-америчких односа, уз припомоћ Русије? Како то тумачите?

Брине ме што Србија још једном у својој историји постаје могућа жртва интереса и свађа великих сила. Да сам српски политичар, не бих веровао ни Путину ни Бушу. Помисао да нека мала нација може да има несебичног великог пријатеља чија је политика мотивисана само љубављу и дубоким поштовањем, запањујуће је наивна. То је све што могу да кажем.

Црњански је у једном стиху давно ускликнуо: "Ја видех Троју, и видех све". Шта је, у песничком смислу, ваша Троја?

Још увек је нисам нашао.

Весна Рогановић

-----------------------------------------------------------

БЕЗ НАСЛОВА (МАЛА МАРИЈА)

Буцмаста лутка у шуми гранчица. Очи су јој отворене, а уста и образи румени. Док се њена мама замајавала другим стварима, извадила јој је из новчаника шминку и намацкала се пред огледалом. И сада треба да буде кажњена због тога.

Мала размажена девојчица са сламнатим шеширићем на глави, у хаљиници од прућа, биће спаљена на ломачи. Већ можемо да видимо пламенове у њеној дугој коси запретеној у гранчице. Очи су јој широм отворене тако да може да гледа како ми њу посматрамо.

Све делује помало еротично и злокобно.

Чарлс Симић, Алхемија ситничарнице, Уметност Џозефа Корнела
(Dime – Store Alchemy, изд. New York Review of Books, 1992)