Pesme iz male kutije

INTERVJU
U roku od dva dana, prošle nedelje, Čarlsu Simiću, jednom od najuglednijih američkih pesnika, dodeljena su dva značajna američka priznanja za poeziju – počasno zvanje pesnika laureata Kongresne biblioteke u Vašingtonu i nagrada Volasa Stivensa za ovu godinu. Dobar povod za razgovor s ovim pesnikom "mračne nadrealističke vizure" (kako ga tamošnji kritičari nazivaju), autorom brojnih knjiga poezije, pesama u prozi i eseja, pulicerovcem i američkim akademikom, inače rođenim Beograđaninom.

Pesnik laureat je prevashodno engleska pesnička institucija. Šta znači biti pesnik laureat u Americi? Kako zamišljate sebe u novoj ulozi?

Do pre petnaestak godina položaj pesnika laureata nije postojao. Biti savetnik te biblioteke i danas je prava misija. Za razliku od Engleske, pesnik laureat ovde ne mora da piše pesme po narudžbini. Šta ću učiniti na tom položaju, zavisi od mene samog. Mogu da izađem na ulicu i izvikujem pesme na svakom uglu, ili da ostanem kod kuće i noću brojim zvezde. U svakom slučaju, nameravam da i dalje zadržim distancu u odnosu na zvanični Vašington.

U svojim sećanjima često opisujete prve godine vaše mladosti po dolasku u Ameriku, u kojima pored hotela "nesanice" preovlađuje biblioteka, mesto intimnih, gotovo erotskih žudnji za onim što je između korica knjiga i oko njih. Imaju li biblioteke i danas iste čari?

Imaju, i te kako. Zato jedva čekam da se zaputim u lutanje podrumskim lavirintima ove biblioteke. Pre mnogo godina neki prijatelj koji je u njoj radio poveo me tamo, gde sam, na primer, otkrio da imaju svako izdanje svake knjige koju je Vasko Popa ikada objavio. To vam pruža predstavu o veličini i ambicijama te biblioteke. Osećaću se kao da sam na nebesima.

Da li se promenio sistem vrednosti koje čitalac danas učitava u knjigama, u odnosu na vreme kada ste počinjali da pišete?

To nije lako reći, pošto se publika koja čita poeziju znatno umnožila od sredine pedesetih, kada sam ja počeo da pišem. Tada su ljubitelji poezije u Čikagu predstavljali grupicu ljudi koja je mogla stati u jednu jedinu sobu. Danas se poezija mnogo više piše, objavljuje i čita na javnim nastupima, Amerikanci su mnogo otvoreniji prema poeziji. Ono što je nekad bila elitistička i ezoterična posvećenost, više to nije. Neki pesnici su nesrećni zbog toga. Ja nisam.

Iako ste Srbin, američka kritika i kolege su vas oduvek doživljavali kao autentičnog pesnika Amerike? Kakva je ta Amerika danas, u vreme kada su metafore morale da ustuknu pred užasnom stvarnošću, kako nedavno reče Don de Lilo?

Sjedinjene Države su oduvek bile zemlja puna protivrečnosti, a nikada mesto koje se može lako objasniti. Danas su još manje pojmljive. Niko od mislećih ljudi koje poznajem nema pojma kuda ova zemlja ide. Međutim, svi se slažu da naša budućnost, ukoliko doista nastavimo da sledimo imperijalne ambicije i beskrajne ratove, neće biti baš obećavajuća.

Pišete poeziju koja je kadra da prevaziđe neposrednu stvarnost i otme se izazovu da bude "izveštaj" o katastrofičnim vizijama? Kako to uspevate?

Kada budete pročitali moju sledeću zbirku pesama zapazićete da u njima nema distanciranja od te zastrašujuće stvarnosti. Biće zanimljivo pratiti reagovanja u januaru, kad ta knjiga izađe iz štampe. Mi u Americi beskonačno pričamo o ratu, a da nam uopšte nije dozvoljeno da vidimo makar jednu sliku ratnog prizora, niti da razmišljamo o posledicama naših akcija, tako da će te pesme neke čitaoce, možda, i uznemiriti.

Vaša poezija sledi metafizičke priče "male kutije" i otkriva mikrosvet opipljivih stvari i bića, beskrajno uvećanih... O kakvoj je metafizici reč? Šta još krije vaša mala pesnička kutija?

To je metafizika čoveka koji pati od nesanice, koji je ubeđen da ima dušu, ali podozreva sumnja da bog ne postoji, a da je svemir beskrajan i nedokučiv. Što se tiče male kutije, tog malog mozga u mojoj glavi, ko zna šta će sledeće iz nje da se ispili.

Iluzije o zlatnom dobu američke književnosti ironično ste uporedili sa prizorom u kome kauboji čitaju Emili Dikinson u sedlu. Šta današnji američki "kauboji" čitaju u sedlu? 

Oni čitaju Bibliju i slušaju glas Isusov da čuju koju će zemlju sledeću da napadnu.

Upoznali ste gotovo sve vodeće pesnike današnjice, nobelovce, s nekima se i sprijateljili. Ko vam je, od svih, ostao najzagonetniji, kao ličnost i kao stvaralac?

Vasko Popa, bez dvoumljenja. Nikad u životu nisam sreo pesnika koji je u svojoj tridesetoj godini do te mere predvideo unapred svaku pesmu koju će napisati do kraja života. Imao je običaj da mi do tančina prepričava neke cikluse pesama koje je planirao da napiše i, na moje iznenađenje, desetak godina kasnije, taj ciklus bi se pojavio tačno onakav kakvim mi ga je opisao. Većina pesnika nema blagu ideju kako će da napiše sledeću pesmu, niti hoće li uopšte biti sledeće pesme, tako da je Vasko Popa jedinstven slučaj.

Posle blagog otopljavanja, kao da se ponovo zatežu konci aktuelnih srpsko-američkih odnosa, uz pripomoć Rusije? Kako to tumačite?

Brine me što Srbija još jednom u svojoj istoriji postaje moguća žrtva interesa i svađa velikih sila. Da sam srpski političar, ne bih verovao ni Putinu ni Bušu. Pomisao da neka mala nacija može da ima nesebičnog velikog prijatelja čija je politika motivisana samo ljubavlju i dubokim poštovanjem, zapanjujuće je naivna. To je sve što mogu da kažem.

Crnjanski je u jednom stihu davno uskliknuo: "Ja videh Troju, i videh sve". Šta je, u pesničkom smislu, vaša Troja?

Još uvek je nisam našao.

Vesna Roganović

-----------------------------------------------------------

BEZ NASLOVA (MALA MARIJA)

Bucmasta lutka u šumi grančica. Oči su joj otvorene, a usta i obrazi rumeni. Dok se njena mama zamajavala drugim stvarima, izvadila joj je iz novčanika šminku i namackala se pred ogledalom. I sada treba da bude kažnjena zbog toga.

Mala razmažena devojčica sa slamnatim šeširićem na glavi, u haljinici od pruća, biće spaljena na lomači. Već možemo da vidimo plamenove u njenoj dugoj kosi zapretenoj u grančice. Oči su joj širom otvorene tako da može da gleda kako mi nju posmatramo.

Sve deluje pomalo erotično i zlokobno.

Čarls Simić, Alhemija sitničarnice, Umetnost Džozefa Kornela
(Dime – Store Alchemy, izd. New York Review of Books, 1992)