Растали смо се са Штулићем када је он дошао на ниво „Бог и ја и нико други”

Група „Парни ваљак” почела је слављеничку турнеју 24. септембра концертом у Љубљани. Четири деценије рада обележиће у Београду наступом у Центру „Сава” 27. новембра, када ће прошетати кроз године током којих су доказали да су, пре свега, професионалци. Дан касније, публика ће их слушати у Хали спортова, на месту на којем је пре 40 година почела њихова музичка прича.

Чланови бенда Хусеин Хасанефендић Хус и Аки Рахимовски почетком месеца напросто су протутњали Београдом, обишли приличан број ТВ и радио станица, одржали конференцију за новинаре и посетили „Политику”.

Како бисте сумирали ваш заједнички ход, дуг 40 година?

Аки Рахимовски: Први део – лудост. Онда песма, па одговорност и последња фаза „Моја је песма лагана”. Све иде лагано.

Како лагано? Ви сте баш убрзали.

Аки Рахимовски: Сада радимо опуштено и уживамо. И нормално, у свему томе постоји једна реч – љубав. Према музици, публици, свему.

Заједно сте од почетка. Како је то провести четири деценије заједно?

Хусеин Хасанефендић: Прва фаза је када надобудни клинци желе да освоје свет. Онда ти клинци донекле освоје свет па одрасту и почну да пазе шта пишу, како певају, свирају... Сада је последња фаза, у којој се боримо сами са собом јер смо наметнули тако високе стандарде да смо сами себи једина конкуренција.

Када сте почињали, да ли сте размишљали да ћете кроз 10, 20 година бити заједно, да ћете као група још постојати?

Аки Рахимовски: Одмах на почетку добили смо шансу да са „Ју групом” идемо на прославу њихових пет година. Од Љубљане до Скопља и назад. И добили смо шансу да наступамо пред много људи као нови бенд и морам признати да смо ту шансу искористили. Трудили смо се. Све је врцало из нас.

Хусеин Хасанефендић: Они су славили пет година а нама је то било страшно. Непојмљиво. Али, када имаш 19, онда је пет година значајан комад живота. Да ме је неко тада питао, сигурно бих рекао да ћу се музиком бавити читав живот. То је сигурно. Оног тренутка кад ме је то освојило, освојило ме трајно, као неизлечива зараза. Али не бих претпоставио да ће бенд трајати. Ма, не знам ни сам шта сам онда мислио. Тада није било примера група које трају. „Битлси” су све направили у седам година.

Многи са екс-ју сцене радили су с вама. Или на албумима или на концертима. Бајага, Маргита из ЕКВ, Оливер Драгојевић...

Хусеин Хасанефендић: Била је то случајност. Било је нормално дружити се.

Радили сте са Џонијем Штулићем...

Хусеин Хасанефендић: Ми смо снимили његове песме не бисмо ли указали на његов озбиљан таленат. Врло свесно. Прво, одличне су песме. „Кад Мики каже да се боји”, на пример. На његовом првом синглу ја сам свирао гитару и продуцирао. Био је кратко у бенду.

Остали сте у добрим односима?

Хусеин Хасанефендић: Не. Били смо у добрим односима. Помогли смо му, на неки начин, у каријери и није био проблем што он није био у бенду.

Аки Рахимовски: Наше удаљавање десило се у фази кад је он полудео.

Хусеин Хасанефендић: Једноставно није постојала могућност комуникације у два смера. Он је дошао на ниво „Бог и ја и нико други”. А који је редослед у томе, нисам сигуран.

Да ли је истина да вас има врло мало и врло ретко у штампаним медијима у Хрватској, да сте углавном заступљени на радију? Када долазите у Србију, медији вам поклоне доста велики простор.

Хусеин Хасанефендић: Не могу да анализирам ситуацију у Србији. Где год да одемо ван Загреба, другачије је. Да ли зато што нисмо домаћи па је други однос према нама или се у другим срединама догађаји више вреднују. У Хрватској смо повремено у штампаним медијима. Можда зато што смо тамо па нисмо интересантни. Кажу, па напуниће дворану, то је нормално.

Аки Рахимовски: Њих интересују неке друге ствари од којих ми бежимо.

Хусеин Хасанефендић: Мало прљавог веша и да се ми растајемо, да имамо љубавнице... Имам теорију и мислим да нисам далеко од истине: медији, и електронски и штампани, у Хрватској сматрају да су они ти који ведре и облаче. Значи, они стварају звезде и они их руше.

На које медије мислите? Таблоидне или озбиљне?

Хусеин Хасанефендић: А који су то озбиљни? Нема ниједне новине у којој нема естраде. Ми спадамо у поп-културу и то није препотентно. Ми смо писмени, за разлику од великог дела естраде. Ево, сада су четири деценије бенда и имао сам велике интервјуе у недељницима, по четири странице, што ретко коме дају. Кад су такве прилике, има медија који се односе с неким одређеним поштовањем. Али, ми смо тамо на дневној бази а овде дођемо на три дана па нас нема годину, две...

Постоји ли криза ауторства, у Хрватској, Србији, региону, свету?

Хусеин Хасанефендић: Сваки час чујем неку добру песму. Радио-станице диктирају формате па се иде неком жељом за догађајем. Можете да напишете песму из душе, за себе, а можете циљано да је радите. Покушавали су да раде уз помоћ математике а не да пишу песму вођени осећајем. Онда је тешко направити надахнуту песму ако она мора да има 10 грама овог и пет грама оног. Тако да мислим да је у томе проблем. Добре песме се некако пробију кроз ово загађење у етру.

Једном сте цитирали Пикаса, који је рекао да талентован сликар ствара а геније копира.

Хусеин Хасанефендић: Он је био драстичнији: рекао је да талентовани позајмљују а генијалци краду. Бреговић је родоначелник тога, што не умањује његов таленат јер и за то је потребан таленат.

А ви, да ли сте талентовани или сте генијалац?

Хусеин Хасанефендић: Ја сам апсолутно неталентован. Да се вратим на причу о кризи ауторства: толико је песама написано да се допуњују чак и математичке варијације које изгледају бескрајно. Тешко је написати нешто што је потпуно оригинално и нешто сасвим ново. Музика се врти у круговима.