Колико кошта бесплатно студирање

Аутономија универзитета у комбинацији са „болоњом” увела је додатни хаос на српске универзитете, не само у квалитету наставе већ и у цени студија, јер факултети по сопственим потребама и без контроле државе формирају ценовнике за разне студентске услуге. У томе су веома креативни, па се тако наплаћује све, од пријавног листа и индекса, преко промене предавача, промене личних података, накнадног уписивања оцена у индекс, па до дипломе.

Недавно нам је чак и Европа замерила то што је Србија једна од само три земље које наплаћују обавезан додатак дипломи, а који би морао да буде бесплатан по договору земаља потписница Болоњске декларације.

Да студирање у Србији значајно оптерећује кућни буџет, чак и када студенти својим знањем и трудом заслуже бесплатан индекс, показало је и мини-истраживање „Политике” које смо претходних дана спровели на десетак факултета свих групација у Београду, Новом Саду и Крагујевцу. Ценовник услуга који факултети пружају и даље је на већини високошколских установа табу тема, факултети га ретко објављују на својим сајтовима, одбијају да објасне како су га формирали, а неуједначене цене и често велике разлике међу факултетима сваке године су разлог за студентске буне.

„Болоња” тако додатно олакшава већ „бушне” студентске џепове, јер су уведене могућности које нису имале старије генерацијe, а које се додатно наплаћују и уливају значајан новац у факултетске касе, попут плаћања бодова.

Полагање пријемног испита први је удар на кућни буџет, плаћа се и пријавни лист, приговор на листу и слично, а уколико се освоји индекс, следе трошкови уписа, осигурања, помоћ студентским организацијама… Велика је разлика у ценовницима и у оквиру исте групације факултета, чак и у оквиру истог универзитета, па се догађа да се цене разликују и по неколико хиљада динара у зависности од тога да ли се млади боре за индекс у Београду или рецимо Косовској Митровици.

Прошле године је тако за пријемни испит требало издвојити од 2.500 до 10.000 динара, упис и осигурање је коштало додатних од шест до осам хиљада динара, индекс се негде добијао бесплатно, а негде плаћао од 300 до 600 динара. За рад студентских организација и парламента, академци су и пре него што су крочили у амфитеатре издвајали око 500 динара.

Да апсурд буде већи, пријемни се наплаћује чак и свршеним средњошколцима који су ослобођени обавезе полагања јер су освојили награде на републичким и међународним такмичењима из предмета од значаја за струку.

Проф. др Радивоје Митровић, декан Машинског факултета, један је од ретких који се залаже за то да се пријемни испит не наплаћује, то је био његов став и док је био на функцији државног секретара Министарства просвете. Слично размишља и помоћник министра просвете за високо образовање др Милован Шуваков, који тврди да ће многе ствари бити другачије уређене када се промени Закон о високом образовању и када се промени модел финансирања факултета.

Професори најчешће имају аргумент да вредни и савесни студенти неће имати разлога за плаћање већине од ових ставки, али како онда објаснити, рецимо, разлике у цени бодова које студенти стичу по испиту и за које плаћају чак и они најбољи.

Немања, студент београдског Правног факултета, који је био активан у недавном протесту на овом факултету, каже да је бесмислено то што он као буџетски студент мора да плати за већ одслушане испите које преноси, када их је већ платила држава.

– Дакле, практично два пута плаћамо, једном је то урадила држава, други пут сами студенти. А ја имам висок просек, нисам од оних за које се у јавности тврди да су лењи и студирају сто година – каже овај студент.

Подсетимо, студенти су тражили да се смањи цена бода за већ одслушане испите на 500 динара, док је декан одговарао да је већ смањена са 1.500 на 1.300 динара и да је то већ велики финансијски губитак за факултетску касу.

– Разне олакшице које нудимо студентима факултет су коштале око осам милиона динара. А незадовољним студентима рекао сам да на Универзитету у Београду пронађу повољнији модел финансирања од нашег и да ћу га одмах применити са задовољством – каже декан, проф. др Сима Аврамовић.

Посебно је незавидна ситуација студената који стекну 48 и више бодова и тиме право на буџетски индекс у следећој години студија, али на крају остану без бесплатних студија када се заврши рангирање јер држава може да плаћа само одређени број места.

Правни факултет је, рецимо, један од ретких, ако не и једини у земљи, који гарантује да ће сви такви студенти заиста имати бесплатно студирање, а новац се надокнађује из сопствених средстава факултета.

Студентске организације годинама покушавају да скрену пажњу на прикривене и неуједначене ценовнике факултета и тврде да сав студентски новац, укључујући и школарине, иде за плате професора. Декани, с друге стране, тврде да се та средства користе за побољшање услова студирања, мада има и оних који нерадо признају да морају да се сналазе због недовољних средстава који на факултете стижу из државне касе. У посебно тешкој ситуацији су факултети који не зарађују на тржишту, а који, парадоксално, попут оних са природно-математичке групације, имају и најниже школарине и најниже цене услуга.