Жене воде политику мушки

„Ниједно од државних предузећа нема директорку ни председницу управног одбора. Од 160 локалних самоуправа у Србији имамо једну градоначелницу и то у Смедереву. Од осам државних факултета у Србији само Универзитет уметности има ректорку. За 128 година постојања САНУ ниједна жена није била на његовом челу. Због тога сматрам да у политичком животу и парламенту мора да буде више жена, јер само тако оне могу да утичу да се положај жена ван парламента побољша”, каже министарка Зорана Михајловић, потпредседница Владе Србије, која се налази на челу Координационог тела за родну равноправност при Влади Србије.

– Међутим, иако свако треће место у републичком парламенту припада жени, ја мислим да се у Србији не води женска политика. Жене у политици данас, а ту сврставам и себе, мушки воде политику. Решавамо проблеме на исти начин на којих их решавају мушкарци да бисмо ту опстале, јер не можемо другачије. Због тога нам је потребно више жена у политичком животу, више жена у Влади Србије и више солидарности међу женама – истиче Зорана Михајловић.

А на констатацију да се у јавности често чује питање – како ће се поред свих важних послова бавити још и родном равноправношћу, она каже:

„Често ми постављају питање – чему Координационо тело за родну равноправност и зашто се ја тиме бавим поред свих осталих послова. Оснивање овог тела није било услов Европе. Морам да будем искрена и кажем да се тиме нико није бавио на квалитетан начин. Зато сам желела да нешто покренем и да будем та која ће се тиме бавити, пошто сам ја то предложила. Србија је једна од држава која је потписала бројне конвенције о родној равноправности, усвојила хиљаду стратегија и акционих планова, али се положај жена у стварном животу није много променио. Оне су и даље мање плаћене од мушкараца, теже се запошљавају, лакше отпуштају и нема их много на местима одлучивања. Због тога је родна равноправност за мене велики изазов. Ми смо за само неколико месеци направили Закон о родној равноправности који треба да прође кроз јавну расправу и за који се надамо да ће бити усвојен до краја ове или почетком следеће године. Тај закон доноси могућности да се жене што више укључују у друштвени и политички живот. Ми сада у парламенту имамо систем квота и одређени број жена, али ово је шири закон који је усклађен са европским законима и предвиђа да жене буду више укључене.

Чињеница је да су жене чешће незапослене, мање плаћене, да чине већинску радну снагу у мање плаћеним професијама, да често не могу да ускладе рад и родитељство...

Јесте. И то морамо да мењамо. У неким земљама законом је забрањено да пошаљете вашу фотографију када конкуришете за посао и да вас послодавац пита колико имате година и да ли ћете можда да рађате и да ли имате дете. Код нас је фотографија прва ствар која се тражи. Онда вас питају да ли сте удати и да ли планирате децу. И то ће бити ускоро регулисано подзаконским актом о родној равноправности. Данас се само у предмету грађанско васпитање, који само нека деца похађају, учи о родној равноправности. Мене је син који има 13 година недавно питао „Да ли је истина да су жене мање плаћене од мушкараца“. Ја сам одговорила потврдно. А он је рекао „Ја мислим да то није у реду. Жене рађају децу, брину о нама деци и раде. Оне треба да буду плаћене више“. Дакле, дете од 13 година је то разумело. Он не зна да жене три до четири сата више раде у кући него мушкарци, али осећа да је то неправедно и да морају бити исто плаћене. О томе се деци мора причати од малих ногу.

Држава је донела бројне законе када је у питању заштита жена од насиља у породици. Међутим, судије често не осуђују мужеве насилнике са аргументацијом да они морају да хране породицу. Да ли ћете инсистирати да се оваква пракса промени?

Потпуно се слажем да је то једна од ствари која није усаглашена и решена. Зато је Координационо тело за родну равноправност донело одлуку да се формира радна група која ће ускладити кривично и породично право да би се насиље у породици третирало као кривично дело које се гони по службеној дужности. Верујем да ћемо и то „изгурати“. Потпуно разумем и жене које се повуку из судског процеса, јер имају амбивалентне емоције према свом супругу и често не знају шта ће да раде после... Знам да је полиција радила анализу колико је жена које су пријавиле насиље завршило у „читуљи“ јер насилници нису били судски процесуирани. О насиљу мора стално да се говори. Ту је улога медија невероватно важна.

Ми живимо у патријархалној култури у којој се жене посматрају као сексуални објекти. Већина медија пре ће објавити провокативне или голишаве фотографије министарке, а не слике из њеног кабинета.

То је све тачно. Али је исто тако тачно да ће таблоидне медије више занимати да ли је министарка обукла мрежасте чарапе него шта је рекла. Често ми се дешавало да дајем политички интервју који се заврши питањем „А да ли планирате још једно дете“. Сигурна сам да не постоји ниједан министар коме је новинарка поставила исто питање.

Проводите много времена на послу. Како ваш син и супруг реагују на ваше одсуствовање из породичног живота?

Најчешће ме питају „А да ли си данас слободна?“. Није лако ускладити посао и породицу, али трудим се да се добро организујем. Највише ми помаже мама. Да није било ње, никада не бих могла да будем толико присутна у политичком животу и да радим два-три посла истовремено. Мој син је сада у пубертету и има потребу да ме чешће виђа и ја се трудим колико год могу да што више времена проводим са њим. Једног петка ме је упитао: „Да ли си сутра код куће?“ Ја сам му рекла: „За сада јесам“. А онда се присетио: „А када су те последњи пут звали најкасније?“. Ја сам рекла: „У осам увече“. Он је одговорио: „Е, супер, значи ако те не позову за сат времена, бићемо заједно сутра”... Он је дете и тако ствари разуме. Не кајем се због свог начина живота и због одлука које сам донела. Опет бих исто бирала. А када бих морала да бирам између посла и породице, увек би то била породица.

Постоји стереотип да мушкарцима на Балкану није пријатан живот у сенци супруге, која је уз то и министарка. Да ли имате утисак да ваше колегинице имају подршку и разумевање супруга?

Могу да судим само по свом супругу. Ја не бих могла да будем са човеком који не разуме шта ја радим и који мене не подржава. Претпостављам да ни он не би могао да буде са женом која не разуме његов посао и не подржава то што он ради. Мора да постоји међусобно разумевање. Када дођем кући, ја имам потребу да мало ћутим и будем сама са собом. Никад се није десило да мене супруг пита „а шта ти се десило“ јер једноставно зна шта се дешава. Као што ја разумем њега. Да ли се на главним одборима СНС-а прича о томе да ваш страначки колега Владимир Ђукановић често упућује критике на вашу адресу? Имате ли имате утисак да сте мета његовог напада, јер сте припадница нежнијег пола?

То није случај само са мном. Многе моје страначке колегинице јесу мета напада политичара само зато што су жене. И не напада ме само Ђукановић. У прошлости је било још политичара, додуше опозиционих, који су ме нападали само зато што сам жена и који су давали себи за право да коментаришу мој изглед... Ја сам на седници Главног одбора СНС-а недавно рекла да ако се сада тако понашамо једни према другима, ниједна жене неће пожелети да уђе у страначки живот.

Да ли сте се покајали због свађе са Браном Ружићем?

Нисам се свађала, али сам искористила мушки начин говора јер сам имала утисак да у једном моменту то мора да се каже. И мислим да сам била у праву, јер су након тога сви ти напади престали. То јесте мушки начин изражавања, ја сам га употребила и имало је резултата.